Untitled - Treći Trg

NY
Stojim u 6 ujutro na ulici izmrvljen kao prašina dijamanta u dečjoj obradi.
Ja bih među kamenje. Ono sitno. Grimiz i svila. Ja bih u šumu. Po lekciju
o paučini. Mene ta mala nesigurna svetla razaraju. Zario sam šake u crno
leto, jer sam osuđen, jer su me natrpali biserjem i negativima fotografija o
ljubavi i zavičajnom tirkizu. Gde se ti protežeš.
Kako je najbolje rastati se s tobom, a da u pepeo ne izgori Njujork. U
običan filmski treš.
Jutros je u mojim plućima pljuštala kiša. Svejedno. Preostaje prašina.
Mirna prašina u kojoj si me sanjao kao novi jezik. Nagle i kamene suze u
govornici.
Miris fine nestvarne noći. Nebo je podbočeno našim telima. Znam da te
već panično volim i da sam se prestrašio telefona koji mi jasno pokazuje
koliko si daleko.
Danas kroz čašu soka od jagode gledam kroz prozor. Nisko je nebo na
nizbrdici. Skinuo sam odeću. Usamljen sam. Već dugo ne zoveš. Vidim te
u žutoj kabanici s retkim kapljicama kiše. U predgrađu. Dok pada kiša po
polovnim automobilima kao prašina po ljubavi. Nikakva misao. Ništa.
Sad bih se menjao za mesto u praonici. Gde samleveno palmino lišće
sedi u omekšivaču. Uozbiljio sam se. Istovremeno sam poželeo napisati
pontiac bluebird, a da me to ne rastuži.
Puca nežna letnja lubenica. Jedno popodne u Njujorku. Toplina sklizne niz
šake. Hodam sam po dugačkoj pustoj obali u drugom jeziku, na mestu gde
niko ne dolazi.
Jutros nisam hteo otvoriti oči. Mislio sam dugo o stvarima koje sam mogao
prodati.