Untitled - Treći Trg

da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da
bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima
pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.
Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas
značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s
nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi,
kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični
niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet,
umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od
mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava,
lažljiva, u večitoj noći.
Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda
čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni.
Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo.
Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim
na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u
kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema
nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do
njega stignem.
Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i
bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem
ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali
ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako
o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se
odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo.
Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili
osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu.
Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da
se živi...
95