Acrobat PDF (8.08mb)

Poslovna sposobnost žene
Olga Popović–Obradović
Normirajući poslovnu sposobnost odnosno sposobnost pojedinaca da
sopstvenim izjavama bolje zaključuju pravne poslove, srpski zakonodavac
je bitno odstupio od svog izvornika, Austrijskog grañanskog zakonika. Dok
ovaj drugi u tom pogledu ne poznaje nikakve razlike izmeñu muškarca i
žene, dotle je Srpski grañanski zakonik načelo ravnopravnosti usvojio samo
za žene van braka 13 , ali ne i za udate žene.
Činom zaključenja braka, žena gubi opštu poslovnu sposobnost i
izjednačava se sa maloletnikom. U ovom pogledu, srpski zakonodavac je
udatu ženu stavio u istu kategoriju u kojoj su se nalazili "uma lišeni,
raspikuće sudom proglašene, propalice i prezaduženici kojih je imanje pod
stecište potpalo". 14
Budući da nije bio dovoljno precizan, ovaj propis je izazivao nedoumicu
o tome kojoj kategoriji maloletnika se upodovljava udata žena: da li
maloletniku mlañem od 7 godina, koji je potpuno poslovno nesposoban, ili
maloletniku starijem od 7 godina, koji je uživao delimičnu poslovnu sposobnost?
U literaturi je preovladao stav da udata žena, ako je punoletna i duševno
zdrava, sama zaključuje svoje pravne poslove, ali je za punovažnost
tih pravnih poslova potrebno da ih odobri njen muž. 15 U tom pogledu,
dakle, oganičenje poslovne sposobnosti udate žene bilo je još veće nego
ograničenje poslovne sposobnosti starijih maloletnika. Naime, maloletnik
koji je navršio 7 godina života mogao je sam, bez učešća svojih zakonskih
zastupnika, zaključivati one pravne poslove koji mu samo koriste, koji ga ni
13 Profesor Laza Marković smatrao je da i osuda na odvojen život, do koje je dolazilo
u slučaju da se razvod braka tražio zbog toga što je dalji zajednički život supružnika
nemoguć, ima isti učinak na poslovnu sposobnost žene kao i razvod braka – vraćaja joj
poslovnu sposobnost izgubljenu zaključenjem braka. Videti opširnije L. Marković,
Grañansko pravo II – Porodično pravo, Beograd, 1920, s. 120.
14 Posebno pada u oči – kako je primetio Ž. Perić – to što zakonodavac čak nije
našao za potrebno da poslovnoj nesposobnosti žene posveti poseban paragraf, nego je sva
navedena lica obuhvatio jednim istim paragrafom (par. 920), stavljajući tako udatu ženu "u
isti red sa umobolnicima, rasipnicima, propalicama...", iako poslovna nesposobnost žene ima
sasvim drukčije poreklo od onog što ga ima poslovna nesposobnost ostalih lica. (V. Ž. Perić,
Žena u Srpskom grañanskom zakoniku, s. 14–15).
15 Tako B. Eisner, Privatno-pravni položaj žene po današnjem pravu Jugoslavije i
njegovo ureñenje u jedinstvenom Grañanskom zakoniku za Jugoslaviju, "Spomenica
Mauroviću", knjiga I, Beograd, 1934, s. 357, L. Marković, n. d., s. 115, M. Pavlović, Položaj
žena po Srpskom grañanskom zakoniku, "Sto pedeset godina od donošenja Srpskog
grañanskog zakonika (1844–1994)", Beograd, 1996, s. 207.
344
Kakva ili kolika država
na šta ne obavezuju, dok udata žena ni takav pravni posao nije mogla
sklapati bez saglasnosti svoga muža. Tako, ona bez muževljeve saglasnosti
čak nije mogla primiti ni poklon. 16 Slično je ograničenje važilo i za neke
posebne poslovne sposobnosti. Tako, na primer, žena nije mogla biti svedok
testamenta, osim u slučajevima osobite nužde (kakvi su, recimo, boravak na
brodu kome preti potapanje ili na mestu na kome vlada kuga ili neka druga
zarazna bolest), 17 niti je imala sposobnost da bude staralac. 18 Ovo poslednje,
doduše, samo do 1921, kada je Uredbom o ubrzanju rada kod sudova (čl.
43), propisano da i žene mogu biti staraoci jednako kao i muškarci, sa
jednim ograničenjem, da udata žena mora za to imati odobrenje muža.
Bez saglasnosti muža, udata žena je imala pravo da preduzme samo
nekoliko pravnih poslova: da sačini testament ili ugovor o nasleñivanju, 19
da vrši očinsku vlast umesto muža koji je lišen poslovne sposobnosti, da
odgovara za naknadu štete iz delikta i da vodi spor sa mužem u pogledu
nekog svog ličnog ili imovinskog prava. U pravnoj književnosti bilo je,
napokon, priznato i pravo žene da za muža i u njegovo ime zaključuje sve
one pravne poslove koji su neophodni radi podmirenja tekućih potreba
porodične zajednice, a koji odgovaraju društvenom položaju njenog muža i
opštim prilikama u kojima supruzi žive. 20
16 Uporediti par. 533. i par. 920. Srpskog grañanskog zakonika. Da je ideja o zaštiti
žene zbog njenog neiskustva bila glavni motiv za ograničenje njene poslovne sposobnosti,
onda bi se par. 920. mogao tumačiti tako da je udata žena potpuno izjednačena sa
maloletnicima od 7–21. godine, te bi i ona imala pravo da zaključuje dobročine pravne
poslove. Meñutim, motiv ograničenja poslovne sposobnosti udate žene bio je nesumnjivo i
moralne prirode, budući da je muž – kako se govorilo – "i te kako zainteresovan da zna od
koga mu žena prima poklone". (Perić, Ž., Žena u Srpskom grañanskom zakoniku, str. 13).
17 Videti par. 446. Srpskog grañanskog zakonika. Doduše, ovaj propis izgubio je u
jednom trenutku praktičnu važnost, budući da su Zakonom od 24. maja 1911. godine ukinuti
usmeni i alografski testament, osim u spomenutim slučajevima osobite nužde, za koje je
sposobnost žene da bude svedok testamenta ostala neumanjena. Videti opširnije B. Eisner, n.
d., s. 356.
18 Videti čl. 21. Zakona o starateljstvu od 25. oktobra 1872. godine, kojim su
zamenjeni par. 156–181. Srpskog grañanskog zakonika i koji je odreñivao da je žena, osim
ako je majka, nesposobna da bude staralac.
19 Videti par. 427. i par. 428. Srpskog grañanskog zakonika. Razlog za ovo
odstupanje leži u tome što testament i ugovor o nasleñivanju proizvode dejstvo posle smrti
ženine, kada nema više ni braka ni muževljeve vlasti. Tako i L. Marković, n. d., s. 116.
20 To bi, recimo, bili svi poslovi koji se odnose na nabavku namirnica, odela, kućnih
stvari, prijem i otpuštanje posluge itd. Doduše, Srpski grañanski zakonik o ovom pravu žene
nije imao izričitih odredbi, ali su se pravni pisci i komentatori jednodušno izjašnjavali za
njegovo priznavanje, budući da je ono bilo dobro poznato mnogim stranim pravima (na
primer, tzv. Schusselgewalt nemačkog prava). Mišljenja su bila podeljena jedino u pogledu
345