Acrobat PDF (8.08mb)

Olga Popović–Obradović
nentalni relej" preko koga su engleske političke ustanove uspele da osvoje
čitav jedan deo sveta. 2 Već 1831. one su uzete za model pri izradi Ustava
Belgije, koji će, pak, postati najčešće kopirani ustav u Evropi XIX veka,
naročito značajan i nezaobilazan za balkanske ustavotvorce druge polovine
veka. Od balkanskih zemalja, prva je ustav po ugledu na belgijski donela
Grčka, 1864. godine, potom Rumunija 1866, zatim Bugarska, 1879. i,
naposletku, Srbija 1888. godine. Srpski ustav od 1903. godine, poznat kao
ustav pod kojim se u Srbiji razvio parlamentarni režim, zapravo predstavlja
neznatno izmenjeni Ustav od 1888. godine.
Kada su kontinentalne države svojim ustavima primale engleske
ustanove, njihovi monarsi – objašnjava Zilemenos – nisu želeli
parlamentarnu nego samo ograničenu monarhiju i zato ustavi tih zemalja
nisu preuzeli one mehanizme i institucije koji su engleskom političkom
sistemu davali parlamentarni karakter, iako su ovi, kao ustavni običaji, već
bili postali sastavni deo engleske ustavnosti. 3 Tako, u kontinentalnim
ustavima, isto kao ni u engleskim ustavnim zakonima, po pravilu ne samo
da nema pomena o političkoj odgovornosti ministara pred parlamentom
nego oni čak ne poznaju ni instituciju vlade: ministri nisu političke ličnosti,
nego samo državni činovnici, iako najvišeg ranga, koje kralj svojim ukazom
slobodno imenuje i smenjuje. 4 Ipak, u zemljama koje su se konstituisale po
uzoru na Englesku, ustavna monarhija je po pravilu evoluirala u
parlamentarnu; u njima su izgrañeni politički režimi, koji, uprkos mnogim
meñusobnim razlikama, imaju zajedničku okosnicu – političku odgovornost
ministara pred parlamentom.
nije stupio na snagu, jer je kralj, koji u njegovoj izradi nije učestvovao – bilo je predviñeno
samo da se na njega zakune – odbio da ga prihvati. Nakon nepunih mesec dana donet je novi
ustavni akt nazvan poveljom kako bi se istakla uloga krune u njegovom nastanku, odnosno
njegov oktroisani karakter. (L. Duguit et H. Monnier, Constitutions et les principalles lois
poliques da la France depuis 1789, Paris 1932, str. LXXXI-LXXXIV).
2 Citirano prema: Malafo S. J. de, Histoire des institutions et des regimes politiques
de la Revolution a la IV Republique, Paris 1975, X.
3 Constantin Zilemenos, Naissance et evolution de la fonction de premier ministre
dans le regime parlamentaire, Paris 1976, str. 22.
4 Prvi ustav pravljen po engleskom obrascu koji je propisao političku odgovornost
ministara pred parlamentom, i to istovremeno i kao kolektivnu i kao individualnu, bio je
Ustav Francuske Republike od 1875. (V. čl. 6. ustavnog zakona o organizaciji javnih vlasti,
F. R. Dareste i P. Dareste, Les constitutions modernes, tom I-II, Paris 1883, I, str. 10).
Zanimljivo je da bugarski Ustav od 1879. (čl. 153) sadrži gotovo identičnu odredbu o
ministarskoj odgovornosti kao francuski. (Bugarski ustav v. u F. R. Dareste i P. Dareste, Les
constitutions modernes, IV izdanje, I, Paris 1928).
134
Kakva ili kolika država
Šta je to u ovom tipu ustavne monarhije što je omogućavalo nastanak
parlamentarne vlade uprkos tome što kralj po slovu ustava raspolaže
pravom slobodnog imenovanja i smenjivanja ministara, a uz to ima i pravo
zakonodavne inicijative, pravo apsolutnog veta, pa i pravo disolucije? Koje
su to, dakle, osnovne pravne pretpostavke parlamentarne vlade koje sadrži
klasični obrazac ustavne monarhije?
Na prvom mestu, to je odgovornost egzekutive za povredu ustava,
odnosno zakona, koja se omogućava preko ministarskog premapotpisa
kojim mora biti propraćen svaki akt kraljevske vlasti, pri čemu ta
odgovornost mora podrazumevati pravo optužbe ministara od strane
predstavničkog tela (impičment). O optužbi odlučuje poseban sud – u
Engleskoj je to gornji dom parlamenta – a njena neposredna sankcija je
automatski gubitak ministarske funkcije, čime je pravo kralja da slobodno
odlučuje o sastavu vlade i pravno ograničeno u korist skupštine.
Pomenuta sankcija – pravo skupštinske optužbe ministara sudu nije,
meñutim, dovoljna garantija parlamentarne vlade, koja pretpostavlja nemogućnost
opstanka ministara i onda kada je njihov rad zakonit, ali nije u skladu
sa voljom predstavničkog tela. Kako, pak, po slovu ustava, ministri stoje
isključivo pod vlašću kralja, to skupština mora imati posrednih sredstava da
ovoga prinudi da se pri imenovanju i smenjivanju ministara rukovodi
njenom voljom. Ta posredna sredstva sadržana su u odgovarajućem odnosu
koji je ustavom uspostavljen izmeñu kralja i skupštine u domenu zakonodavne
i budžetske vlasti. Puna zakonodavna i budžetska vlast skupštine, odnosno,
u krajnjoj instanci, tek ova druga, predstavljaju, naime, jedinu pravnu
garantiju političke odgovornosti ministara, dakle, parlamentarne vlade.
Svojim pravom da odobrava godišnji budžet, skupština može, pod pretnjom
odbacivanja budžeta, naterati ministre koji ne uživaju njeno poverenje da se
povuku, kako bi izbegli sukob sa ustavom koji bi ih odveo pred sud i doveo
do gubitka ministarske funkcije, kao pravne sankcije. Da bi izbegli, dakle,
zakonsku odgovornost koja bi ih i sama koštala položaja, ministri će se povući
kao političke ličnosti i načelo parlamentarne vlade biće zadovoljeno.
Na taj način, budžetsko pravo parlamenta postaje sredstvo kojim parlament
"može da gospodari vladom i da u sukobu ima poslednju reč" – objašnjava
ðorñe Tasić. 5 Iz tih razloga puna budžetska vlast parlamenta – koja znači
da kralj ni u jednom trenutku ne može vladati zemljom bez budžeta koji je
5 V. ðorñe Tasić, Pravni karakter pravila parlamentarnog režima, "Arhiv za pravne
i društvene nauke", XIII (XXX)/1926, str. 5–6.
135