Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Olga Popović–Obradović<br />
Na izborima za Vanrednu Narodnu skupštinu od 1889, Narodna<br />
radikalna stranka je od 117 mandata osvojila 102, a za predsednika Narodne<br />
skupštine je izabran Nikola Pašić. Iz faktički jednopartijske skupštine<br />
proizašla je radikalna vlada. Njome je, pak, upravljao poslanički klub, koji<br />
je zapravo bio instrument u rukama glavnog odbora Narodne radikalne<br />
stranke. Država je dobila partijski karakter, i Narodna radikalna stranka je,<br />
kao što će se pokazati u narednim godinama, praktično postala nesmenljiva.<br />
Ustav iz 1888. je bio ispražnjen i pre nego što je, pet godina posle<br />
donošenja, prestao da važi.<br />
Poslednja decenija XIX veka bila je u znaku stalne ustavne krize:<br />
1892. snagom krune dovedeni su na vlast liberali; 1893. kralj Aleksandar se<br />
proglasio punoletnim; 1894. u zemlju se vratio kralj Milan da nastavi borbu<br />
sa Nikolom Pašićem, koga je smatrao glavnim neprijateljem dinastije; 1896,<br />
da bi se stišale “partiske strasti”, formirana je neutralna vlada; 1899. izvršen<br />
je pokušaj atentata na kralja Milana, što je iskorišćeno kao povod za<br />
suñenje voñi Narodne radikalne stranke. Pred sudom, Nikola Pašić je,<br />
poimence, označio antidinastičke elemente u sopstvenoj stranci.<br />
Izgledalo je da se ustavna kriza duga jednu deceniju konačno završila<br />
na samom početku XX veka. Iznenadna smrt kralja Milana, 1901. godine,<br />
van zemlje, odrešila je ruke kralju Aleksandru da potraži rešenje. Sporazum<br />
radikala sa naprednjacima i pritisak Rusije doveli su do oktroisanog Ustava<br />
iz 1901, koji je odgovarao ustavnom nacrtu naprednjaka iz 1882. godine.<br />
Kompromis Nikole Pašića sa naprednjacima produbio je podelu u<br />
Narodnoj radikalnoj stranci koja je nastala zbog njegovog držanja pred<br />
sudom 1899. Za politiku kompromisa sa naprednjacima bili su staroradikali.<br />
Mlañi radikali bili su, najpre, opozicija unutar stranke, a zatim su se, 1904.<br />
godine, organizovali kao Samostalna radikalna stranka. Bio je to početak<br />
bipartizma u Srbiji, ali ne i kraj monističke političke kulture, koju je takvom<br />
činio sveprožimajući nacionalni ideal. U socijalno homogenom društvu, u<br />
kome je fiksiran nacionalni cilj: “osveta Kosova” i dovršenje nacionalnog<br />
osloboñenja i ujedinjenja, svaki partijski, a pogotovo politički pluralizam,<br />
značio je dekoncentraciju, odnosno izdaju “srpske zavetne misli”.<br />
Pristanak na oktroisani Ustav iz 1901. doveo je do podele u Narodnoj<br />
radikalnoj stranci. Kako je njeno jedinsvo bilo alfa i omega narodne,<br />
odnosno partijske države, te srčike radikalizma, Nikola Pašić je bio prisiljen<br />
da javno izvede račun o svom političkom radu od 1878. godine do početka<br />
XX veka. Učinio je to u jednom od svojih najznačajnijih spisa (Moja<br />
politička ispovest, 1902).<br />
Kakva ili kolika država<br />
Nikola Pašić je na ustav gledao kao na sredstvo u borbi za ostvarenje<br />
višeg cilja, već pomenutog osloboñenja i ujedinjenja srpskog naroda. Sa tog<br />
stanovišta, za njega je prihvatljiv i manje napredan ustav, ako ostavlja “narod<br />
na miru da se odmori, da prikupi nove snage, da popravi i nadoknadi<br />
ono što (je) u prošlim borbama izgubio, i da više obrati pažnju na spremu<br />
Srbije za spoljne dogañaje”. Drugim rečima, “sloboda celog srpskog naroda”<br />
bila je i ostala “veći i jači ideal no što je bila grañanska sloboda u Kraljevini<br />
Srbiji”. Jer, da bi mogla da se koncentriše na ostvarenje nacionalnog<br />
zadatka, Srbija nije smela da unutrašnjim socijalnim i političkim<br />
diferencijacijama razlaže svoj jedinstveni supstrat. To stanovište ima nivo<br />
dogme: istorijske okolnosti na njega ne utiču. Kako je rekao Nikola Pašić u<br />
Narodnoj skupštini, 24. marta 1908. godine: “cela istorija Radikalne stranke<br />
dokazuje da smo mi jedna čisto nacionalna stranka... držeći se svojih<br />
tradicija, ona će uvek to i ostati” (Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, 3).<br />
Narodna radikalna stranka je, po samorazumevanju, jedina izražavala<br />
interes naroda kao celine. Ali i stvarno: partijskim knjižicama, ona je<br />
povezala seljaštvo, koje je činilo devet desetina naroda. Očuvanje te celine<br />
kroz partijsku državu pretpostavljalo je njenu dugovečnu vlast.<br />
Apsolutizujući princip većine i preko izlovanog sistema, Narodna radikalna<br />
stranka je postala neprikosnoveni politički hegemon. Postavljen na ovakve<br />
istorijske temelje, parlamentarizam u Srbiji 1903–1914. godine bio je, u<br />
najmanju ruku, duboko protivrečna pojava. Njegovi politički temelji ga<br />
pogotovo čine takvim.<br />
Istorija borbe sa Obrenovićima, kao nosiocima zapadne orijentacije,<br />
preko nekoliko pokušaja atentata na kralja Milana, stigla je do završnice u<br />
noći izmeñu 28. i 29. maja 1903. godine: oficiri–zaverenici ubili su<br />
poslednjeg Obrenovića, kralja Aleksandra zajedno sa kraljicom Dragom.<br />
Odmah posle egzekucije, pre nego što se sastala Narodna skupština, vojska<br />
je proglasila, tačnije izvikala, Petra Karañorñevića za novog kralja. Da će<br />
novi režim, ipak, počivati na volji narodnog predstavništva, potvrdila je<br />
Narodna skupština svojom odlukom o ustavu pre izbora novog kralja.<br />
Kakvi su, meñutim, bili stvarni – kratkorični i dugoročni – efekti<br />
dinastičkog prevrata? Koliko su oni uticali na sadržaj parlamentarizma? I<br />
sama ova pitanja, sve do studije Olge Popović–Obradović, ostala su u senci<br />
norme, to jest Ustava iz 1903, kojim je uspostavljen po formi parlamentarni<br />
sistem vladavine.<br />
Dinastički prevrat je podelio slabo srpsko društvo, ali je ta podela<br />
bila više mukla nego glasna. Pogoršao je ionako nepovoljan meñunarodni<br />
614<br />
615
Change language