Acrobat PDF (8.08mb)

Olga Popović–Obradović
Tako se izbori u Srbiji posle Majskog prevarata vršeni po jednom
sistemu koji niti je bio istovetan sa onim iz Ustava od 1888, niti je bio u
skladu sa važećim, Ustavom od 1903. godine. Što se same sadržine tiče,
učinjena su bitna odstupanja od načela proporcionalnosti, što će se pokazati
značajnim činiocem meñustranačkih odnosa i funkcionisanja parlamentarnog
režima.
*
* *
Na prvim izborima pod novim režimom, održanim 8. IX 1903,
učestvovale su sve tri stare stranke – Radikalna, Liberalna i Napredna – a
pored njih još i tek obrazovana, Srpska socijaldemokratska stranka. Izborni
rezultati 18 su pokazali izrazitu dominaciju radikala meñu srpskim biračima.
Njihove liste dobile su 74,8% glasova približno jednako podeljenih izmeñu
starijeg i mlañeg krila ove stranke: staroradikali su dobili 38,3%, a
samostalci 36,5% glasova. Liberali i naprednjaci odneli su gotovo sve
preostale glasove – ukupno 23,8%, od kojih je velika većina, 17,8%, pripala
liberalima, a svega 6% naprednjacima. Socijalisti su dobili 1%, a nezavisne
liste 0,4% glasova.
Najupadljivije obeležje ovakvih izbornih rezultata bila je ogromna
snaga radikala, s jedne i slab uspeh naprednjaka, sa druge strane. Radikali
oba krila su ovo isticali s ponosom, koji je bio utoliko veći što su po gotovo
opšte važećem mišljenju ovi izbori bili slobodni. 19 Naprednjaci su,
meñutim, o slobodi izbora 1903. imali sasvim drukčije mišljenje. Kao
jedina politička grupa koja se distancirala od prevrata, u javnosti
identifikovani sa režimom Obrenovića, oni su svoj izborni poraz
objašnjavali političkom atmosferom koja je vladala posle 29. maja, a koja je
nosila obeležja pravnog postrevolucionarnog stanja. Krvavi slom dinastije
1903. i revolucionarni karakter ustavne i političke promene imali su za
posledicu odgovarajući odnos prema svemu što je s tim režimom bilo u
vezi. 20 U takvim uslovima, smatrao je naprednjački poslanik Pavle
18 Izvor statističkih podataka o izborima održanim u Kraljevini Srbiji 1903, 1905,
1906, i 1908, koji je korišćen u ovom radu je: Radul Veljović, "Statistički pregled izbora
narodnih poslanika za 1903, 1905, 1906 i 1908 godinu", Izdanje Srpske narodne skupštine,
Beograd 1910. Za izbore održane 1912. korišćeni su podaci objavljeni u štampi.
19 Ovo je često pominjano ne samo u krugovima staroradikala i samostalaca, nego i
meñu liberalima. Predsednik prve privremene vlade posle prevrata, Jovan Avakumović to
smatra "nespornim, priznatim faktom" (V. ASANU, 9287/V, s. 93).
20 Tako je skupština, januara 1904, usvojila predlog za ukidanje penzija udovicama
Milutina Garašanina, Jovana Ristića i Dragomira Vučkovića. (V. Sten. bel., 1903–1904, s.
168
Kakva ili kolika država
Marinković, "ironija je reći da su naprednjaci imali slobodu glasanja", jer su
mnogi od njih smatrali da su van zakona i nisu imali hrabrosti ni da izañu
na biralište. 21
Veliki izborni uspeh radikala, u parlamentu je dodatno uvećan. Pri
raspodeli mandata, njima je, od ukupno 160, 22 pripalo 141 poslaničko
mesto, od kojih 75 staroradikalima, a 66 samostalcima. Od preostalih 19
mandata, 17 su dobili liberali, a po 1 naprednjaci i socijalisti. Imajući tako
preko 88% poslanika, radikali su postali vladajuća stranka bez ozbiljne
parlamentarne opozicije. "Danas u Srbiji postoji samo radikalna stranka",
priznavao je, aprila 1904, N. Pašiću Vukašin Petrović, veliki protivnih
srpskih radikala i radikalizma uopšte. 23 A Petrovićev politički istomišljenik,
profesor Andra ðorñević, sledećim rečima je opisao snagu Radikalne
stranke u to vreme: "...brojem toliko snažna i moćna (ona) je mogla na reč
svog šefa preseliti Avalu na Višnjicu... Trebalo je samo da svaki član
radikalne stranke toliko zemlje s Avale ponese, koliko mu u kapi može
stati, pa da na mah Avala bude na Višnjici". 24
Prvi izbori u Srbiji nakon prevrata pokazali su, dakle, da u praktičnopolitičkom
smislu, radikali nemaju opoziciju. Opozicija, kao neophodni
institucionalni preduslov za početak funkcionisanja parlamentarnog režima
počela je da se stvara tek onda kada se, krajem 1904, u krili samih radikala,
obrazovala nova politička stranka, stranka samostalnih radikala. Zbog
približno jednake snage dva radikalska skupštinska kluba, time je odmah
otvoreno i pitanje vladine većine. Nešto jači, staroradikali su bili
raspoloženi da se odmah raspusti skupština i raspišu izbori, dok su
samostalci više bili skloni formiranju koalicione vlade. 25 Kompromis je
nuñen u obrazovanju homogene Pašićeve vlade, bez raspuštanja skupštine i
novih izbora, a skupštinska podrška je obezbeñena izjavom samostalnog
poslaničkog kluba da prema novoj vladi neće "zauzeti gledište neprijateljski
opoziciono, nego čisto kritičko". 26 Iako već i organizaciono osamostaljeni,
samostalni radikali još uvek nisu bili u stanju da staroradikalima postanu i
1041–1048). Samostalski poslanik Mih. Ranković, čak 1905, govorio je da Svet.
Nikolajević, kad bi imao "zdrav razum ne bi smeo ni doći na poslaničku klupu" i izjavio da
žali "što nije obešen na Terazijama sa ostalima". (V. Sten. bel., 1905–1906, s. 118–119).
21
V. Sten. bel., vanredni saziv za 1906, s. 150–151. Na ove konstatacije,
Marinkoviću je u skupštini, 1906, dobačeno: "Tako i treba", (V. s. 151).
22 Broj poslanika u parlamentu do 1912. bio je 160, a 1912. porastao je na 166.
23 V. ASANU, Memoari Vukašina Petrovića, 7247, sv. 10, s. 19.
24 V. Sten. bel., 1905–1906, s. 202.
25 V. Sten. bel., 1905–1906, s. 277.
26 V. Ljuba Stojanović, Sten. bel., 1904–1905, s. 439.
169