Acrobat PDF (8.08mb)

Olga Popović–Obradović
sam legitimitet vlasti krune i njena nominalna prava ostali netaknuti. U
ustavnom okviru u kojem je kralj ostao šef izvršne vlasti, sa pravom
postavljanja i smenjivanja ministara po svojoj volji, sa pravom veta u
zakonodavstvu i pravom raspuštanja Donjeg doma, postepeno je izgrañivan
politički režim čiji je osnovni pravni kriterijum razlikovanja u odnosu na
druge predstavničke režime – vlada politički odgovorna pred parlamentom.
Od svog prvobitnog oblika, u teoriji nazvanog dualističkim – zasnovanog
na principu "meke" podele vlasti, sa vladom istovremeno odgovornom i
pred kraljem i pred parlamentom – engleski parlamentarizam je, tokom
poslednjih decenija XVIII i prvih decenija XIX veka, prerastao u monistički
oblik, sa sledećim pravnim karakteristikama: kralj više ne upotrebljava
pravo veta, ministri moraju proizići iz skupštinske većine, pa ih kralj samo
normalno postavlja i, konačno, skupštinu, odnosno Donji dom kralj može
raspustiti samo onda kada to od njega zatraže ministri. U praksi, raspuštanje
Donjeg doma gotovo uvek je sledilo izjavi nepoverenja, čime se u teoriji
objašnjava stabilnost vlade kao obeležje engleskog parlamentarizma. 3
Ovako ureñeni odnosi izmeñu izvršne i zakonodavne vlasti, koji su, u
skladu sa pobedom političke ideologije liberalizma, odražavali porast
značaja predstavničkog tela u odnosu na monarha, dobili su tokom XIX
veka još jedno obeležje, specifično za engleski model parlamentarnog
režima, a koje je neposredno proisticalo iz šireg društveno-političkog
konteksta, pre svega partijske strukture i izbornog sistema, kao i političkog
mentaliteta i tradicije engleskog društva. Reč je o homogenoj vladi sa
jakom i disciplinovanom parlamentarnom većinom, omogućenom
stranačkim bipartizmom i jednokružnim većinskim izbornim sistemom –
vladi koja je iz tih razloga bila stabilna i stoga jaka u odnosu na parlament.
Definisan u praktičnom političkom životu, sa pravnim obeležjima
koja su uslovljena, s jedne strane, neprimenom ustavnih ovlašćenja od
strane šefa države – čime u izvesnom smislu stoje u kontradikciji sa
ustavnim pravilima – i, s druge strane, specifičnim socijalno-političkim
obeležjim engleskog društva, parlamentarizam je suštinski vezan za ideju
evolucije kao osnovni princip društvenog i političkog razvoja i neodvojiv je
od parlamentarne prakse. Zato su pokušaji koje su činile brojne zemlje
evropskog kontinenta da u svoj politički život uvedu ovaj režim, u praksi
završavali ili modifikacijom nekih njegovih važnih obeležja ili
degeneracijom njegove suštine. U Francuskoj III Republike, pak, taj
3 V. na primer: Slobodan Jovanović, Engleski parlamentarizam, Beograd 1902, s.
31; V. R. Capitant, Regimes parlementaires, Melanges Carre de Malberg, Paris 1933, p. 51.
116
Kakva ili kolika država
pokušaj okončan je izgrañivanjem, na osnovnom pravno-političkom
principu odgovornosti vlade pred parlamentom, novog, bitno drugačijeg
tipa parlamentarne vlade, francuskog parlamentarizma koji karakteriše
izrazita premoć skupštine nad vladom, neupotreba prava raspuštanja
skupštine i koaliciona vlada uslovljena stranačkim multipartizmom.
2. Kada je, posle nekoliko dvorskih državnih udara, 29. maja 1903, 4
kralja Aleksandra Obrenovća ubila grupa oficira, u Srbiji je okončan period
kraljevskog apsolutizma i, vraćanjem u život unekoliko izmenjenog Ustava
od 1888, u formi Ustava od 1903, omogućeno je uvoñenje parlamentarnog
režima. Poput većine prethodnih srpskih ustava, i Ustav od 1903. donet je
vanustavnim putem. 5 Narodno predstavništvo ga je, suprotno važećim
ustavnim propisima, 6 usvojilo bez saglasnosti kralja, koga je naknadno
izabralo i uslovilo mu krunu pristankom na ustav. Ovo je, zajedno sa
kraljeubistvom, majskom prevratu davalo karakter revolucionarnog čina, 7 a
parlamentarni režim njime uveden činilo tekovinom jedne revolucije.
Jedanaest godina parlamentarne prakse, koliko je proteklo do izbijanja
prvog svetskog rata, a u zemlji bez parlamentarnog iskustva, bilo je
nedovoljno da se parlamentarni režim do kraja profiliše. Osnovni politički
činioci koji ga odreñuju – uloga kralja u političkom životu, kao i stranačka
struktura i stranački odnosi – bili su za sve vreme u procesu definisanja,
dodatno otežani okolnošću da je razdoblje od 1903–1914, na
spoljnopolitičkom planu, zbog ambiciozne nacionalne politike, bilo jedno
od najburnijih i najtežih u istoriji srpske države. Više od polovine ovog
razdoblja Srbija je provela u ratu ili pripremajući se za rat. Ovo poslednje
4 Svi datumi u ovom radu dati su po starom kalendaru.
5 Po mišljenju ðorña Tasića, s obzirom na okolnosti da su skoro svi srpski ustavi
doneti vanustavnim putem, moglo bi se zaključiti da Srbija u pravnom smislu nije ni imala
ustavnost (V. ðorñe Tasić, L'histoire constitutionnelle de la Serbie, Revue d'histoire
politique et constitutionnelle, 1/1938, p. 242–243).
6 Sutradan po izvršenom prevratu, privremena vlada je povratila u važnost Ustav od
1901, a Narodno predstavništvo je to odobrilo svojom deklaracijom od 2. VI 1903.
Procedura za ustavnu reviziju po odredbama ovog ustava zahteva kraljevu potvrdu (Čl. 43,
48, 103).
7 Iako se eksplicitno nije proglasilo revolucionarnom konstituantom, već naprotiv
priznalo važnost Ustava od 1901. do uspostavljanja novog ustavnog poretka, Narodno
predstavništvo se faktički ponašalo kao suverena ustavotvorna vlast. U tom smislu v.
mišljenje S. Jovanovića (Arhiv za pravne i društvene nauke, XVIII/1920, s. 61–62) i Ž.
Perića (Arhiv za pravne i društvene nauke, III/1907, s. 506). Po mišljenju Drag. M.
Rankovića (Arhiv za pravne i društvene nauke, IV/1907, s. 49), majski prevrat je čist
revolucionarni čin jer je izmeñu ubistva i formiranja privremene vlade javni poredak bio
potpuno prekinut.
117