Acrobat PDF (8.08mb)

Olga Popović–Obradović
sopstvenim političkim pretenzijama. Bez otvorenog rušenja tek uspostavljene
ustavnosti, 8 nominalno izvan sistema vlasti, oni su na tok političkog
života najefikasnije mogli uticati preko kralja čije su moćne ustavne
ingerencije podrazumevale i mogućnost uticaja na sudbinu vlade.
Dobivši krunu iz ruku oficira čijom je zaslugom njegov prethodnik
"poleteo glavačke kroz prozor", uz predstavničko telo koje mu je jasno
stavilo do znanja da kraljevsku vlast smatra sebi potčinjenom, Petar
Karañorñević je bio izložen i glasinama o manipulacijama sa srpskim
prestolom. Uz sve to, njegov povratak u Beograd bio je propraćen
upadljivom ravnodušnošću grañanstva. 9 U takvim okolnostima, on se nije
mogao osećati sigurnim u svojoj novoj ulozi, što ga je navelo da se u
potpunosti osloni na zaverenike kojima je odmah dodelio ključne položaje i
na dvoru i u vojsci. Kralj "je svoju sudbu potpuno vezao za sudbinu
zaverenika. On će s njima da stoji i da pada", zapisao je u svom dnevniku,
mišljenje jednog svog prijatelja, Pera Todorović. 10 A francuski poslanik u
Beogradu je, u jednom od svojih brojnih, inače vrlo analitičnih i preciznih
izveštaja o političkoj situaciji u Srbiji nakon prevrata, zaključio: "Kralju će
biti potrebna velika energija, koju izgleda nema, ili nezavisnost, koju
takoñe, izgleda, nema, da bi prekinuo s onima koji su ga doveli na presto." 11
Francuski poslanik je bio u pravu kada je iskazao nevericu u
sposobnost Petra Karañorñevića da se u vršenju vlasti vladara otrgne uticaju
zaverenika. Nad njim, kao ustavnim činiocem, s ciljem političkog
arbitriranja, vlast su preuzeli zaverenici, ili – kako ih je politička javnost
ubrzo prozvala – "neodgovorni činioci". Njihov pritisak na kralja Petra da
svoje vladalačke prerogative upotrebljava shodno njihovim političkim
interesima bio je otvoren i bezobziran, poprimajući na momente razmere
pravog nasilništva. 12 Vlast se na taj način praktično našla u rukama vojske.
8 Prema nekim izvorima zaverenici su ubrzo nakon prvih izbora počeli da razmatraju
i mogućnost nasilnog obaranja vlade, pa čak i uvoñenja vojne diktature. Tu mogućnost, kako
izgleda, nije isključivao ni sam kralj. (V. izveštaje francuskog poslanika, MAE-AD, vol. 3,
29. IX 1903, No 138 i 15. XII 1903, No 151).
9 Kralju je, pri dolasku u Beograd, jedinu dobrodišlicu, pored zvanične, priredila
vojska. Narod je bio sasvim ravnodušan. (V. izveštaj francuskog poslanika od 14. VI 1903,
MAE-AD, vol. 3, No 35). Ovakav odnos prema kralju Petru trajao je relativno dugo.
Godišnjica njegovog dolaska na presto proslavljena je bez entuzijazma, u najvećoj hladnoći,
javljao je francuski poslanik. (MAE-AD, vol. 4, No 64, 16. IV 1904).
10 Pera Todorović, Dnevnik, priredila Latinka Perović, Beograd 1990, s. 376.
11 MAE-AD, vol. 4, 18. I 1904, No 4.
12 Jedan od takvih slučajeva, često pominjan u onovremenoj političkoj javnosti, bilo
je prisiljavanje kralja da povuče svoje već potpisane i u javnost poslate ukaze o postavljenju
192
Kakva ili kolika država
Politička sprega vojske i vladara sama po sebi nije bila nešto novo u
političkom životu Srbije. Ipak, Majskim prevratom je u ovom pogledu
napravljen važan zaokret. U odnosu na razdoblje vladavine Obrenovića,
izmeñu krune i vojske izmenile su se uloge. Vojska je dotad obezbeñivala
podršku politici dvora i predstavljala je glavno oružje lične vladavine krune.
Nakon ubistva poslednjeg Obrenovića, vojska, u kojoj su zaverenici
preuzeli sve ključne položaje, sama je postala politički činilac
potčinjavajući sebi krunu i preuzimajući njene ustavne prerogative vlasti.
Ukratko, pod Obrenovićima, vojska je u političkom životu stajala pod
vlašću kralja, a dolaskom na presto Petra Karañorñevića, postalo je obrnuto.
Unutarradikalska stranačka podela olakšala je intervenisanje kralja u
dnevnopolitički život, jer su izuzetno zaoštreni odnosi dveju radikalnih
stranaka, približno iste snage, stvarali pogodno tle za političku arbitražu
dvora. Čim je, s jeseni 1904, obrazovanjem prve homogene staroradikalske
vlade na čelu sa Nikolom Pašićem, pokrenuto prvo ozbiljno političko
pitanje – pitanje zajma za naoružanje – pokazalo se da zaverenici
pretenduju na odlučujuću, a ne na bilo kakvu političku ulogu u zemlji. Prva
žrtva je bila vlada Nikole Pašića koja je, iako većinska, odlukom kralja
morala da ode jer se na pitanju državnog zajma razišla sa zaverenicima. 13
Do leta 1906, kada su se staroradikali konačno konsolidovali kao većinska
stranka, parlamentarna praksa u Srbiji bila je obeležena stalno rastućom
političkom ulogom kralja. Ministarske krize nizale su se jedna za drugom i
sve su se razrešavale na dvoru, a ne u skupštini. Iza svake odluke kralja,
meñutim, stajala je volja zaverenika. Ukratko, pod pritiskom zaverenika
kralj je postao aktivni činilac parlamentarne igre – u svoje ime, ali za njihov
račun. Ta činjenica je iz dana u dan postajala sve vidljivija, izmeñu ostalog i
stoga što zaverenici nisu ulagali mnogo truda da je drže izvan vidokruga
javnosti.
S oživljavanjem parlamentarnog života pitanje položaja zaverenika
kao vanustavnog faktora političke vlasti postavljeno je na dnevni red.
Političke stranke su počele da ih identifikuju kao ozbiljnu smetnju
učvršćivanju ustavnosti i da ih kao takve sve češće podvrgavaju javnoj
kritici. "Uticaj neodgovornih činilaca neosporan je. On se vidi, on se oseća.
kraljevih añutanata i ordonansa, a potom i maršala Dvora. Ovo brutalno poništavanje
ustavne uloge ministara, zaverenici su – kako se govorilo – propratili cepanjem kraljevih
ukaza. (V. Narodni list, br. 232/27. VIII 1903. V. i izveštaj francuskog poslanika, od 15. XII
1903, MAE-AD, vol. 3, No 151).
13 V. šire: Olga Popović-Obradović, Parlamentarizam u Kraljevini Srbiji 1903–
1914, Beograd, 1998.
193