Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Olga Popović–Obradović<br />
jedno haotično stanje svesti), odnosno duboke unutrašnje, suštinske besmislenosti<br />
monarhističko-restauracijskih tendencija koje su se javile u delu<br />
društva u Srbiji, kao i u pogledu razumevanja dubine krize pluralnosti i<br />
lične slobode koja može da usledi zbog tada sve izraženije klerikalizacije<br />
srpskog društva. To je bila linija na kojoj smo se profesorka Olga Popović–<br />
Obradović i ja, moram to da istaknem, najbolje pronalazili. A potom i moje<br />
razumevanje dela Slobodana Jovanovića i razmišljanje o njegovom radu, i<br />
naučnom i političkom, a naročito o karakteru njegovog uticaja, suštinski<br />
dalekom od svake apolitičnosti.<br />
Moram da kažem i da me je ponekad jačina nekih profesorkinih<br />
stavova ostavljala u velikim nedoumicama, dobrim delom dovodeći u<br />
pitanje ono što sam do tada znao i način na koji sam to znanje mislio. Ali,<br />
upravo su se time otvarale neke nove perspektive. Meñutim, ono što je za<br />
mene bilo nesumnjivo i trajno impresivno (to sam jednostavno osećao) to je<br />
utemeljenost sa kojom profesorka iznosila svoja razmišljanja i sa kakvom<br />
fascinantnom sposobnošću bitnog mišljenja je raspolagala, identifikujući<br />
probleme na jedan lucidan i, čini mi se, neponovljiv način. Svodeći brojne<br />
ilustracije na suštinu, imajući smisao za ključni detalj, analiza profesorke<br />
Olge Popović–Obradović nikada nije bila pojednostavljena. Nema sumnje<br />
da je polazila od izvesnih vrednosnih premisa, ali se jasno moglo prepoznati<br />
da su i te premise, iako nesumnjivo vrednosno opredeljene, suštinski bile<br />
zasnovane na znanju, ne na impresijama.<br />
Kada sam pisao jedan rad za svoju prvu stručnu konferenciju, koja se<br />
održavala u Sarajevu i bila posvećena sećanju na Drugi svetski rat, od<br />
profesorke sam dobio veoma korisne sugestije. Sa prethodnim objašnjenjem<br />
da je veoma važno da svaki rad, pre nego što bude objavljen, ima “dobrog i<br />
strogog čitača”, ukazala mi je na neke propuste i mesta koja su zahtevala<br />
pojašnjenja. To je kasnije bio i moj prvi rad koji je objavljen u jednom<br />
zborniku radova, pa izvesna sentimentalnost postoji i oko tog iskustva, koje<br />
je na neki način vezano i za ličnost profesorke Olge Popović–Obradović.<br />
Više puta prisustvovao sam profesorkinim javnim predavanjima i<br />
drugim izlaganjima. Uvek sam imao utisak da su joj ta predavanja<br />
predstavljala izvestan napor. Taj napor se ogledao u stalnom nastojanju da<br />
se izbegne optužbi za razmetljivost znanjem i stručnošću, koji su, kao što<br />
neretko biva kod mnogih naučnika koji svoj poziv žive, postali njihova<br />
“druga priroda”. Kad god bismo se nakon predavanja susreli, prvo što bi<br />
rekla bilo bi pitanje: “Šta mislite, da li je bilo dovoljno jasno?” Ta<br />
nesigurnost bila je i posledica jasne svesti da sredina kojoj se obraća<br />
neretko nije sposobna da razume razgranatu i gustu misao koja je simbo-<br />
564<br />
Kakva ili kolika država<br />
lički odražavala razgranatost i gustinu pojava koje je profesorka dešifrovala<br />
i koja je podrazumevala interdisciplinarnost svojstvenu vrhunski<br />
obrazovanim istoričarima, što je Olga Popović–Obradović nesumnjivo bila.<br />
Na svim tribinama i javnim nastupima, koji nisu bili toliko česti, uvek sa<br />
povodom, profesorka je delovala kompetentno, vrhunski pripremljeno,<br />
usudio bih se da kažem i superiorno.<br />
Vest o smrti profesorke Olge Popović–Obradović dobio sam u<br />
trenutku dok sam čitao njen članak o Živojinu Periću. Od ranije mi je bilo<br />
poznato da je profesorkino zdravlje bilo ozbiljno narušeno, a sticajem<br />
okolnosti površno sam bio upoznat i sa netom proteklom operacijom. Nada<br />
se u takvim okolnostima meša sa strepnjom, ali prevladava. Ipak, po ko zna<br />
koji put pokazalo se da je nada samo višak duše, a manjak moći i snage da<br />
se bilo šta učini.<br />
Oživljavajući ova sećanja pokušavao sam da pronañem neke ključne<br />
pojmove koje vezujem za ličnost profesorke Olge Popović–Obradović.<br />
Najpre, to je ogromna erudicija, koja je bila nenametljiva, iako je<br />
profesorka svoje stavove iznosila sa samouverenim autoritetom znalca.<br />
Istini za volju, ona ponekad nije skrivala osećanje superiornosti nad<br />
sredinom. Nekada otvoreno i oštro, a nekada finom ironijom reagovala je na<br />
razmetljivu osionost gluposti i neznanja. Pored toga, iza uzdržanog stava<br />
nalazila se duboka humanost i istinsko poštovanje čoveka. U tom smislu,<br />
bilo je kod profesorke Olge Popović–Obradović aktivnog, rekao bih –<br />
borbenog altruizma, osloboñenog jalove patetike, pozerske empatije i<br />
neproduktivnog očajavanja. Iako se iz mnogih stavova ponekad mogla<br />
iščitati rezignacija i pesimizam, Olga Popović–Obradović nije bila<br />
malodušni posmatrač koji se predaje neumitnom toku mračne stvarnosti.<br />
Bila je dostojanstven borac, koji je savršeno dobro razumevao dubinu<br />
problema sa kojima se suočavalo društvo koje je postalo tema njenog<br />
naučnog i javnog rada.<br />
Konačno, ne mogu da zanemarim jednu dimenziju koja se po sebi<br />
nameće kada se u mislima obnavlja sećanje na jednog vrsnog profesionalca<br />
i kojom se takoñe meri veličina gubitka koji je nastao profesorkinom smrću.<br />
Naime, u malim sredinama, u malim istoriografijama kakva je naša, u<br />
svakom pogledu prerano, naglo okončanje jedne takve profesionalne snage<br />
i analitičke lucidnosti ostavlja, nesumnjivo i bez preterivanja, decenijske<br />
posledice. Pokušaj da se one ublaže, u meri u kojoj je to moguće,<br />
predstavlja i ovo izdanje profesorkinih odabranih radova, redak intelektualni<br />
portret i u pogledu sadržaja i u pogledu forme.<br />
565
Change language