Knjiga u pdf. formatu - PALGO centar

46 Pol Blankar
Ovaj spoj otvorenog i zatvorenog ima veliki strategijski zna~aj, jer mo-
`e da predstavlja klicu novog, ali i podudarnost sa tradicionalnim mentalitetom.
U ovom poslednjem slu~aju, on podse}a na neolitsko selo; videli
smo da je zatvoren prostor bio simptom potrebe za bezbedno{}u, za odbranom
od svega {to je pretilo spolja. Kad je re~ o srednjem veku, ose}aj nesigurnosti
je op{te mesto, jer srednjovekovni ~ovek `ivi u neprestanom strahu.
^ovekov `ivot je veoma neizvestan, bilo da je re~ o prirodnim nepogodama,
bolestima, nerodnim godinama, bez obzira na to da li `ivi na selu ili
u gradu, ili se zatekao na putu. Zato svako, bez izuzetka, ose}a potrebu za
sigurno{}u, a kako je staro dobro odolelo svemu, ono je donosilo spokoj.
Paralelno sa ~ovekovom te`njom da se {}u}uri unutar starih zidina i bude
pod biskupskom za{titom, celokupan intelektualni `ivot, kao i moral, temelje
se na na~inima mi{ljenja i pona{anja koji valorizuju stare, neopozive
vrednosti. Prva od ovakvih procedura predstavlja pribegavanje svakom argumentu
od autoriteta, koji je ra{~lanjen na ~itavu seriju nivoa, na ~ijem
vrhu se nalazi neosporni autoritet hri{}anske religije – Sveto pismo, ali i
crkveni oci. Kako je Sveto pismo retko kada bilo direktno dostupno, glavna
referenca postaju biblijski citati „autenti~nih” autora koji se na taj na~in i
sami uzdi`u u rang autoriteta. Ali, po{to su takvi citati veoma ~esto nejasni,
oni su iziskivali dodatna obja{enjenja, koja }e, zajedno sa onima koji ih
pi{u, postati novi nivo piramidalne hijerarhije. Na kraju je celokupno znanje
dobilo izgled mozaika sa~injenog od niza citata izdvojenih iz svakog
konteksta, kao florilegijum, hrestomatija (kasnije }e jo{ biti re~i o zbirkama
„sentenci”), u koje malo koji istori~ar mo`e da se pouzda. Nove ideje su
mogle biti prihva}ene tek nakon {to su se okitile imenom nekog slavnog
pretka kome }e se pripisivati misli koje nikad nisu bile njegove („Autoritet
ima nos od voska koji je mogu}e obrtati u svim smerovima”, re}i }e Alan de
Lil /Alain de Lille/ u XII veku), ili koga }e ~ak izmisliti, ako bude potrebno.
S druge strane, ovakva manipulatorska praksa izra`ava stanje duha koji ne
trpi diskusiju. Individualni, kao i kolektivni moral temelje se na „primerima”,
stereotipnim anegdotama, sa beskona~nim navo|enjima i komentarima;
zatim na poslovicama u kojima se mo`e videti izraz vekovne mudrosti,
rezultat empirijskih konstatacija koje svojim gomilanjem postaju istinite.
Naro~ito je velik zna~aj svetaca, jer su oni uzori koje treba slediti. [to se ti~e
dru{tvenog `ivota, on je u potpunosti oslonjen na obi~aje, tu ozakonjenu
praksu proiza{lu iz ponavljanja javnih akata koji nikada, koliko ljudsko se-
}anje se`e, nisu bili osporavani. Jednom re~ju, istinito je ono za {ta se oduvek
tvrdilo da je istinito, a ne{to je bivalo ispravno i dobro zato {to se oduvek
tako ~inilo.