Viđeno našim očima (.pdf) - CISP

Dušica Kovačević, Lopare
PAS GILE
Rascvjetani most / Ponte in fiore
Tih dana bijaše veoma suvo i sparno vrijeme. Tipično za avgust. Seljaci su željno iščekivali kišu.
Jako sunce je pržilo i sušilo sve usjeve. Seljaci bi proklinjali i ovu državu i onaj dan kad su se rodili,
samo da bi nekoga okrivili za ovakvo vrijeme.
Petar je bio jedan od onih koji su ćutali i radili. Bio je visoko i stasito momče, kao i većina
svojih vršnjaka. Imao je crnu kosu i sjajne crne oči koje su bile pune topline. Često je išao do čika
Mileta, starog, dobrog mlinara, koji mu je kao djed.
Čika Mile je uvijek branio Petra, govoreći: „ Nije moj Petran kriv, kriv je taj i taj. Ja sam ga
svojijem očima vidio“.
I tu prestaje priča. Sa njim se niko nije mogao svađati, jer je on bio veoma mudar čovjek, a
seljaci su ga poštovali. Petar nije volio da ga čika Mile zove Petran, ali je već navikao.
Jednog dana Petar je došao kod mlinara dok je ovaj bio duboko u poslu.
„ Dobar dan, čika Mile! Kako smo danas? „
A starac se kao nešto prepade, pa skoči sa stolice.
„ O pa ko mi je doš’o! Nisi bio odavno kod mene.“
„ Imam uvijek nekog posla. Mor’o sam okopati baštu. A kad sam već ovdje, mogu ti nešto
uradit’ „.
„ Pa, sad ne treba ništa. Davnijeh dana sam ja završio pos’o. Al dođi ’vamo da ti nešto pokažem.“
I tad uđoše u jednu sobicu u kojoj je bilo veoma hladno. Bilo je sve razbacano. U jednom
uglu ležao je čupavi žuti psić. Dlaka mu je bila raščupana, a sa jedne strane je bilo nešto
ulijepljeno. Podigao je glavu i veselo zamahao repom.
„To je za tebe. Juče sam ga uzeo. Ali moraš ga dobro paziti“.
„Hvala. Ali ne znam kako ću reći ocu. On mi nikad ne bi dopustio da ga držim. Ali nekako ću se
snaći“.
Kad se pozdravio sa čika Miletom, Petar je sa psom otišao kući. Putem je razmišljao kako
da ga zove. Nazvao ga je Gile.
Kad je stigao kući, Petar je ocu pokazao psa. Naravno, nije mu odobrio, rekao je da to pseto
neće ostati u kući. Međutim, Petar je shvatio da je pas samo njegova odgovornost.
Kad je počela jesen i pala konačno kiša, djeca su već krenula u školu. Počeli su novi poslovi
oko kuće, ali Petar se samo brinuo za psa.
Kad je jednom došao kući, Petar Gileta nije vidio ni u kući ni oko kuće. Ni sljedećih nekoliko
dana nije dolazio. I tako prođe jedno dvadesetak dana, a od Gileta ni traga ni glasa.
Gile mu je bio i čuvar, i miljenik, a samo je njega razumio.
„Šta ti je?“
Otac ga je to pitao jednog dana, ali je ranije shvatio šta je problem. Tada kao da je otac imao
razumijevanja. Zajedno je s njim išao da traže Gileta.
Posle dva dana, Gileta je našao čika Mile. Našao ga je mršavog, izgladnjelog i skroz prljavog.
„ Odužiću ti se ja!“ To je Petar rekao mlinaru čim ga je ugledao.
Tih dana Petar je više brinuo za Gileta, njega niko nije razumio, ali je radost došla tek na
kraju, kad je Petar dobio dvije petice tog dana.
Gile mu je zaista davao neku snagu. Kad je s njim, sve mu ide od ruke, a kad Gile nije dobro,
ni Petar se nije dobro osjećao. A sve je to stari mlinar znao.
111