bunker21

XXI severniBunKeR I 98od 140I pornoBUNKER
sivna metresa sve više odvaja ovog izrazito virilnog muškarca od njegove zakonite žene.
Posvećujući se jedno drugom kroz opsesivni seksualni čin, oni se sve više izoluju od
stvarnosti, postajući na taj način izopštenici iz sistema društvenih vrednosti ondašnjeg militarizovanog
Japana. Soba u kojoj se predaju telesnim užicima postaje „carstvo čula“, a
beskonačni varijeteti fizičke ljubavi ispituju granice izdržljivosti oba tela. Kičijeva pozicija superiornog
muškarca-gospodara ubrzo se transformiše u pasivno prepuštanje, sudbinsko predavanje
u ruke dominantnoj ženi, a centar Sadinog kultnog pokoravanja, Kičijev penis,
produžetak njegove volje i svesti, postaje nešto čemu je sve više potreban podstrek da bi
nekadašnja prostitutka pojačala svoje zadovoljstvo. Dok guši Kičija svilenim gajtanom kimona,
Sada oseća njegove trzaje u sebi, sve dok jednog dana, u nihilističkom predosećanju
približavanja poslednje granice, njen stisak ne postane smrtonosan. Sada će ritualno osakatiti
mrtvog ljubavnika i tako, odsecanjem njegovih genitalija, zapečatiti vlasništvo nad njegovim
telom. 3
I premda Henri Miler tvrdi da je Carstvo čula „samo malo uljepšan fabulom“, on ne
krije da je iznenađen, da je film za njega, kao osobu velikog životnog i umetničkog iskustva,
potpuna novina. Nije samo fabula (koja je, u standardnom određivanju porno filma, u dubokoj
senci rudimentarne radnje) to što je iznenadilo američkog pisca. Carstvo čula je, pre svega,
dramatična, subverzivna pripovest o mračnoj strani ljudske seksualnosti koja se ispoljila kroz
devijantno ponašanje dvoje ljubavnika. Carstvo čula je ponudilo sasvim drugačiju realnost i
ta moć ga je obeležila kao rodonačelnika podžanra umetničke pornografije, time i kao paradigmu
upotrebe elemenata pornografskog u mainstream, kao i u art-house filmovima koji
će uslediti posle njega.
Zadržimo se još na odrednici umetnička pornografija. Petra van Brabant i Džesi Princ
u eseju Zašto su porno filmovi bezveze konstatuju da su teorije inkompatibilnosti isključile
mogućnost da nešto bude ostvareno i priznato istovremeno i kao erotska umetnost i kao
pornografija. Odnos forme i sadržine, jednakovrednih u umetničkom filmu, u pornografskim
filmovima pomera se značajno u korist sadržine, kao kod novinske fotografije, kažu ovi autori,
gde je forma samo način isporučivanja sadržaja. Međutim, oni tvrde da se granice mogu redefinisati.
Nekada se to dešava i samo transferom iz jednog kulturnog sistema u drugi, kao
što je bio slučaj s japanskim erotskim filmovima poznatim kao pinku eiga, koji su na Zapadu
prepoznati kao erotski art filmovi. Mnogo je zahtevnije i neizvesnije (jednako po pitanju recepcije
kritike i publike, kao i validnosti filmskog proizvoda) granice pomicati u sopstvenom
okruženju, sredstvima i alatima vlastite kreativnosti. Za ovakve poduhvate osmišljena je kategorija
alter-pornografije:
U pokušajima alter-pornografije seksualni pejzaž se menja, tako da staze naše
seksualnosti zauzimaju radikalno drugačije pravce. 4
Kako ovaj odnos pornografskog i erotskog (umetničkog) vidi Donald Riči na primeru Ošiminog
filma, a na fonu filmova pinku eiga
Ošima je, međutim, režirao drugačiji film, onaj koji, po njegovim rečima, „ruši
tabue“, služeći se erotizmom ne kao nečim za vlastito dobro kao u „ružičastom filmu“,
već kao sredstvom za istraživanje i demistifikovanje japanske kulture i podrazumevajućeg
karaktera Japanaca. Za ovako nešto bilo je potrebno osmisliti način snimanja, stil
koji će prikazati sve i u isto vreme ohrabriti empatiju. Ovo nisu dvoje koje pokušavaju da
nadraže nas, kao u pinku filmu, hardkor film koji je Ošima izumeo govori o dvoje stvarnih
4 Petra van Brabandt, Jesse Prinz, Why Do Porn Films Suck, u: Art & Pornography: Philosophical Essays, Oxford, 2012, str. 187.
3 Ošimina filmska priča oslanja se na istinit događaj zabeležen u policijskim dosijeima onog vremena, a ljubavnica neutaživih
prohteva, Sada Abe, bila je nadahnuće i drugim rediteljima pre i posle Ošime: Noboru Tanaki, 1975. godine (A Woman Called Sada
Abe) i Nobuhiku Obajašiju, 1998. godine (Sada).