bunker21

XXI severniBunKeR I 138od 140I pornoBUNKER
Čini mi se da je na repertoaru Sutjeske bila Emanuela, kraljica Sadosa, te su ćale i kum
jedne subote prepodne otišli da se uvere u, da parafraziram Jaroslava Sajferta, neke od svih
lepota sveta. Emanuela je postala kraljica Sadosa, a njih dvojica su prošli pored izloga buregdžinice
Vardar i kod kafane Triglav sreli komšinicu Bahru. Ženi je odmah bilo jasno da
komšije nisu bile na bureku, ali ako se nadate skandalu i odjekivanju porodičnih svađa po
haustoru (jer smo mi i kumovi živeli u istoj zgradi) – moram da vas razočaram...
Češkolikost događaja leži upravo u faktu da su i moja majka i kuma vrlo dobro znale
gde su im to otišli muževi, a znali su da sam isti film pre njih dvojice odgledao i ja.
Jer, iz današnje perspektive, kao dan je jasno da ni ćale, ni kum, ni bilo ko od posetilaca
kina Sutjeska nije kupovao kartu da bi video gole ženske, već da bi gledao film.
Nekoliko filmskih repertoarskih sezona ranije, u kinu Arena, nedaleko od sarajevske
Hitne pomoći, prikazivana je čuvena Emanuela sa Silvijom Kristel.
Sećam se da smo te večeri išli kod tetke na neku proslavu i da su onda tata i ujka Toni
pojeli, popili, pa ustali i otišli, dok su se mama, ujna i tetka diskretno smejuljile, nastavljajući
priču o tajnama dobrih patišpanja i glazura za torte.
Ujka Toni je bio brat moje bake i mogao je mom ocu da bude otac, ali su vrlo češki seli
na tramvaj, pred kinom se našli s još jednim tatinim kolegom i najavna špica je mogla da
počne.
Nakon projekcije, tata i ujak su se vratili u tetkin stan, gde ih je dočekala kafa sikteruša.
Umesto o filmu, povela se priča o političkoj književnosti. Ujka Toni je završio čitanje
Trena 2, pa je svoja golootočka iskustva poredio s načinom na koji ih je Lule Isaković obradio
u svom romanu.
Tako su počeli da se mešaju mrak bioskopske dvorane i noć na čiji kraj nikako da
stignemo. Emanuela je, čini mi se, stigla do četvrtog nastavka, Isakovićev Tren do drugog,
Istinite priče su dogurale do devete jebizode, kao i Kongres saveza knji-ževnika Jugoslavije.
U međuvremenu, sadržaj prikazivanih golišavih filmova bivao je sve eksplicitniji, pa su
odgovorni drugovi i drugarice, sve u skladu s borbom za očuvanje tekovina NOB, odlučili da
se, do daljeg, ovakva ostvarenja sedme umetnosti prikazuju u kinu Radnik, dakle na drugoj
strani ulice, kojih pedeset metara od Sutjeske.
Ovde treba napomenuti da se u blizini Sutjeske nalazilo sedište republičke organizacije
Crvenog krsta, a da je na samom uglu bila i birtija Triglav.
Na strani ulice gde je bilo kino Radnik, nalazile su se zgrada Higijenskog zavoda i biblioteka
Vladimir Perić Valter.
Možda baš zbog toga, golaćki filmovi su u Radniku prikazivani tek u deset uveče, a radnici
su, umesto na filmsku projekciju, u jutarnjim terminima počeli da odlaze pred Skupštinu.
Ubrzo je postalo jasno da smo se referеndumski, gotovo plebiscitarno i suštinski odlučili
da na repertoaru naših života preovladaju prizori iz karate filomova: teški udarci, borbeni
pokliči, zločini, osvete, krv, suze i znoj, te ljubav prema sestri, bratu, majci.
Ili, da parafraziram Džonija Štulića, kurvini sinovi su postali pametni knjiški ljudi!
Ili je bilo obrnuto!
Bilo kako bilo, kino Sutjeska više ne postoji, zgrada u kojoj se nalazila sala potpuno je
rasturena od granata za vreme rata i nije nikada obnovljena, na mestu buregdžinice Vardar
podignuta je, kako bi rekao Milan Mladenović, „velika, čista poslovna zgrada“, a na mestu
birtije Triglav sada se nalazi banka.
Moj otac i ujka Toni su mrtvi.
Umrla je i Silvija Kristel.
A golaćki filmovi su... u biblioteci!
Dobro, ne baš u biblioteci Vladimir Perić Valter, već u SAD, u državi Viskonsin, gde je
nedavno, izvesni Tajrin Patrik uhvaćen kako onaniše nad knjigom.