bunker21

a zapravo neznanih, stvarno nepostojećih! – tabua u tom (profanom) kontekstu! Da li je
ljudsko društvo kroz istorijsku evoluciju (ili „evoluciju“) i modernizaciju (ili „modernizaciju“)
nastojalo da mimo privida osvajanja individualnih sloboda – zapravo pojača kontrolu nad
njima Vredi podsetiti da su i najtotalitarniji sistemi savremenog doba zvanično propovedali
ideale pravde, jednakosti i kolektivnog oslobađanjanja koje je uvek impliciralo i lično, makar
u smislu nekih novih, boljih i svrsishodnijih sistema vrednosti: današnji takozvani
demokratski svet uspostavlja moralne kodekse koji su u najmanju ruku dvolični prema problematici
erotsko-pornografskog. S jedne strane, u tom svetu može se konzumirati gotovo
svaki željeni oblik seksualnosti (ukoliko je zasnovan na dobrovoljnosti i ukoliko je u sferi privatnog!),
dok se daleko manje takvog libertinstva može i sme promovisati umetnički, filozofski
i uopšte u duhovno-kreativnim oblastima! Ako se pomenute oblasti isuviše (tematski,
jezički, vizuelno...) približe seksualnoj praksi u čijem okružju egzistiraju, podležu cenzuri ili
estetsko-ideološkoj kritici kao „neukusne“, „vulgarne“, “nekulturne“, ili čak marginalzovanju
i prećutkivanju kakvo je oduvek pratilo svaki pokušaj demistifikacije tabu-zona.
Neprihvatljivo-pornografsko tako postaje vezano ne za sam diskurs ili pojavnost nego pre
svega za prostor gde se odigrava: vreme je da se jasno istakne kako „pornografija“ nije
određena sadržajem, nego prevashodno načinom komunikacije s tim sadržajem i kontekstom
u kojem se on manifestuje. Konkretno, prihvatljivo-erotsko promoviše istovetne sadržaje samo
u manje-više idealizovanoj varijanti, gde su eliminisane eksplicitnost i direktnost (ne samo kao
način komunikacije) – umesto toga se upotrebljavaju asocijacije, metafore i tome slično kao
diskurs „prikrivanja“ i „zatamnjivanja“ pravog sadržaja. Lako se može uočiti da se takozvana
tvrda pornografska praksa – vizuelna, tekstualna i naročito ona najsirovija stvarnosna (festivali
i sajmovi „erotike“, seks turizam i programi „seks uživo“, svingerski i slični klubovi „posebnih“
namena, i tako dalje) – hrani svojevrsnim hiperrealizmom, koji insistira na tradicionalnoj „iluziji
verodostojnosti“ lišenoj suštinske estetizacije, uz to jasno i jednosmerno funkcionalizovanoj
do te mere da katkad deluje hiperbolično. Dakle: sirova građa i poruka (pouka!) kako erotske
tako i simplifikovano-ideološke prirode, umesto filozofskog (na primer, de Sad), humorno-parodijskog
(recimo, Rable), fantastičkog (Grinevejevi filmovi), psihološkog (Bertolučijev Poslednji
tango u Parizu) i sličnog profilisanja te građe i poruka (pouka). Međutim, takva „pornografsko-erotska“
praksa civilizacijski je legitimna ili barem društveno tolerisana sve dok ne dodirne
oblasti koje se smatraju „visokom kulturom“ – od umetnosti, preko religije, pa sve do politike:
tada se aktiviraju mehanizmi represije, kritika i cenzura. U čemu je stvar!
Pre svega, na početku XXI veka još uvek je aktuelan i vladajući jedan anahroni kulturološki
koncept, nedovoljno fleksibilan da razume i prihvati promene koje su se poslednjih
decenija odigrale: taj – u biti konzervativni – koncept ignoriše činjenicu da su granice između
kulture i supkulture (a shodno tome, između „kulturnog“ i „nekulturnog“ diskursa) veoma
relativizovane pošto su se takozvane visoke duhovne i kreativne sfere (umetnost, filozofija,
nauka...) otvorile za niz nekada potcenjenih, marginalizovanih fenomena i produktivno ih
uključile u sopstvene tokove, kao relevantan fragment naše epohe. Kič koji je – na primer –
tradicionalno smatran najvećom opasnošću za umetnost, preoblikovan je postmodernim
strategijama u nešto što upravo u umetničkim delima ima novu specifičnu težinu; „trivijalni“
i popularni vidovi stvaralaštva (recimo: SF, strip, rok, i tako dalje) zadobili su status ravnopravan
„ozbiljnim“ kreativnim dispciplinama, kako sami po sebi tako i inkorporirani u takozvanu
visoku kulturu... Konzervativne, suštinski prevaziđene norme (moralne, estetičke i
slično) ne tolerišu čitav ovaj proces, razdvajajući na tradicionalan način „banalno“ od
„uzvišenog“, kao da estetika ružnog nije već odavno teorijski definisana (to jest legitimna!)
kategorija, kao da se odvajkada najinovativnija kulturna produkcija nije rađala u interakciji
s „nižim“, najpopularnijim i najrasprostranjenijim civilizacijskim slojevima: nekada je to bilo
narodno stvaralaštvo, a danas je to masmedijska produkcija.
XXI severniBunKeR I 123od 140I pornoBUNKER