bunker21

XXI severniBunKeR I 46od 140I pornoBUNKER
moja ljuBav,
delfin(a)
atila balaž
Rizikujući da ne pobedim na virtuelnom takmičenju za naročito originalan početak teksta,
ipak ću početi ovako: nedavno mi je u ruke dospeo požuteli isečak iz novina. Čudan
članak jednog starog broja novosadskog časopisa Magyar Szó svojevremeno je detaljno
izvestio da je negde u belom svetu, koji je pun svakakvih zanimljivosti, doneta oslobađajuća
presuda u jednom krajnje nesvakidašnjem slučaju. Zapravo i ne tako daleko, na primer ne
u dalekoj Australiji ili Indiji, već ovde, u evropskom delu ostatka Velike Britanije, dogodilo se
da je pred sud izveden jedan ronilac, jer je navodno – plivuckajući s jednom od zvezda
lokalnog delfinarijuma, takoreći – svesno masturbirao pitomoj životinji. Neću govoriti o tome
koliko je ovaj izraz ovde srećno upotrebljen, budući da svi razumemo o čemu je reč. Hajde
sad da uopšte ne započinjemo diskusiju o stepenu svesnosti ili uračunljivosti ovog nesumnjivo
škakljivog slučaja, već bolje razmotrimo šta se zaista dogodilo ili šta se moglo dogoditi,
s obzirom na to da je engleski sud ovaj slučaj, prijavljen od strane čestitih putnika turističkog
čamca koji je tuda prolazio, odbacio. Po mišljenu osedelog i oćelavelog sudije, koji je svoj
radni vek časno odslužio i mnogo toga preko glave preturio, oni koji su sedeli u čamcu –
zbog talasa i prelivanja svetlosti – nisu mogli tačno da vide šta se dešavalo između delfina
Fredija i njegovog dresera, pa je tako ova optužba o vređanju javnog morala i širenja opscenosti
ubrzo odbačena. Na ogromno olakšanje dotičnog osumnjičenog po imenu Alan
Kuper, čiji se život, suvišno je to i reći, zbog tog slučaja prilično okrenuo naglavačke. Po sopstvenom
svedočenju, poštom je dobio dve pretnje smrću, kao i čitavu hrpu uvredljivih
pisama, usled čega ga je i draga ostavila, svemu još dodajući i zlobno pisamce. Novinaru
Tajmsa Kuper je još rekao da, uprkos svim strahotama, ovo natezanje nije imalo nikakvog
uticaja na snažnu privlačnost koju prema delfinima oseća, te da i dalje želi da ostane dobar
prijatelj s Fredijem, na koga čitava ova nesrećna ujdurma, na kraju krajeva, nije imala nikakav
mučan učinak, on i dalje radosno živi svojim akvarijumskim životom i čini ga izuzetno
srećnim ukoliko može da bude u središtu pažnje. Ovim je rečima završio intervju s novinarom
ronilac i dreser delfina Alan Kuper, podsetivši me na Gregorija Peka, čiju ću takođe čudnu
priču odmah ispričati, samo da malo sredim misli. A i da smirim svoja uzrujana čula.
Nîti ove priče sežu veoma daleko i vraćaju nas negde na kraj sedamdesetih godina,
kada sam boravio u Americi, gde sam čuvao dečicu koja ciče i vrište – a i onu poveću decu,
pubertetlije s glasom što mutira – u jednom prilično velikom letnjem kampu u državi Njujork.
Učio sam ih fudbalu, slobodno interpretirajući Pelea (pored čika-Puškaša, najboljeg fudbalera
svih vremena, čije je pravo ime, je li, Edison Arantes do Nasimento), a učio sam ih i slikanju.
Ovo potonje u manje slobodnoj interpretaciji. S dolaskom jeseni, latio sam se autostopiranja,
pa sam se tako našao u Kanadi, nauživao se Montreala (I was really digin’ it!), a i Lenarda
Koena i čega sve još ne, a onda sam se, ni pet ni šest, okrenuo, i kud koji mili moji: zaputio