bunker21

Šal – ja Sam
pornograf
XXI severniBunKeR I 41od 140I pornoBUNKER
SaSKia fogel
Kao dete, htela sam da upoznam smrt. Plesala sam u havajskim suknjicama, preplivavala
bazene kraulom, čvrsto se držala u sedlima konjića za ljuljanje, sanjarila s rascvetalim
hibiskusima u zlatnoj kosi, ali moje prvo sećanje na detinjstvo jeste kako sedim na hladnim
pločicama u kuhinji, držeći nož prislonjen uz podlakticu.
Nisam želela da umrem. Htela sam samo da saznam kakva je ta opasnost na koju su
me upozoravali i da li nad njom imam ikakvu kontrolu. Pretpostavljala sam da je opasnost
smrt. Nož u mesu, saobraćajna nesreća, curenje gasa, kad pojedeš oleander ili tatulu. U gustom
rastinju zapetljale su se smrt i opasnost.
Morala sam da se molim svake večeri pre spavanja. Ne zato što sam mogla umreti pre
nego što se probudim, za to nisam marila, nisam želela da se to desi nikome koga poznajem.
Moja molitva bila je poduža; morala sam da navedem sve one za koje sam želela da prežive
noć, uključujući i njihova prezimena u slučajevima kada sam smatrala da Bog neće biti siguran
na koga mislim. Imenovala sam svoje najbolje drugarice i članove najuže porodice,
tetke, ujake i deke i bake. Računala sam da bih sve ostale mogla svrstati u kategoriju ostatak
moje porodice i prijatelja. Slomio bi mojoj majci kičmu ako bih nagazila liniju na pločniku, ali
je Bog cenio konciznost.
Kada su sivi kitovi iz Tihog okeana sa svojim podmlatkom migrirali s Aljaske dole na
kalifornijsku obalu, moja porodica i ja stajali smo na liticama i posmatrali njihove glatke
obrise kako se talasaju u vodi. Tetke kitovi, bebe i mame kitovi zatim bi skrenuli s puta, pravo
u naš zaliv, da se igraju. Peške smo odlazili do Informacionog centra Point Vićente na festival
posmatranja kitova. Daleko od štandova kod kojih su deci oslikavali lica i od kabina za fotografisanje,
u Centru, slušala sam kako se kitovi dozivaju kroz slušalice teških plastičnih
telefona. Šetala sam od jedne do druge diorame koje su predstavljale eroziju okolnih litica
kroz vekove. Pedeset stopa, stotinu stopa, nestalo. Zemlja na kojoj stojim mogla je da ne
bude više tu kad porastem. Ostaće samo duhovi. Duhovi, poput one siluete žene zaključane
u kuli svetionika u Point Vićenteu. Ta žena bacila se upravo s ovih litica zato što je mislila da
se njen mornar nikada neće vratiti. Da, tako to biva u ljubavi, mislila sam.
Duž litica nije bilo ograde. Moja crna pudlica otrčala je do ivice i otkaskala nekoliko
stopa niže da gleda galebove i pelikane u letu. Tri dvokrilca tipa PT-17 sterman lenjo su brektali
kroz vazduh. Proletali su tuda svake subote. U šesnaestoj, moj prvi dečko umeo je svojim
žutim dvokrilcem na nebu da ispiše drhtavo „I“, jedno gotovo savršeno srce i potom „U“. S
njim ću doživeti svoje prve orgazme na kauču pored mustanga P-51, na jednom privatnom
aerodromu. Dok sam bila dete, avioni su me ispunjavali radošću.
Ispod ruba litice, tinejdžeri iz lokalne srednje škole sedeli su na uskim platformama od
prašnjavog kamena i pušili travu. Primakla sam se ivici što sam bliže smela, što sam bliže