bunker21

provalnika, pa ipak, vlasti su, pozivajući se na tok istrage, odbijale da daju ikakve informacije.
Posle je nekako procureo izraz stroke, ali ja već nisam dočekao kraj, pošto je trebalo da
dođem iz daleke Floride, naime istekli su mi već bili svi papiri. Gudbaj. Prava Amerika, zar
ne
Kasnije, jednom prilikom kada sam se našao u Dabašu, raspitivao sam se za zlatara po
imenu Nađ, ali o njemu nisu znali ništa. Šteta, jer je neko otkrio da popularni zlatari ponekad
po višoj ceni otkupe neko svoje ranije remek delo, da im ostane za uspomenu, ali mi ni to
nije uspelo. Eto, tako je bilo. Prema mišljenju jedne stare gospođe, gospodin Nađ je odavno
emigrirao u Ameriku, mada je ova bakica delovala prilično zbunjeno, i uopšte nije ostavljala
utisak pouzdanog izvora informacija (primera radi, uprkos svojim poznim godinama,
neprekidno je čačkala nos i tapkala u mestu). Godine su prolazile, a ja nikako nisam mogao
da zaboravim Ameriku, Gregorija Peka, kao ni delfine. Sve ovo mi je naročito palo na pamet
onda kada sam išao na Jadran, i kada je u meni eskalirala žudnja da isprobam u praksi sve
što sam svojevremeno na Floridi video i čuo, sve ono što se tamo mahom teorijski prilepilo
za mene, za ovo moje poput delfina otvoreno i radoznalo biće. Prešao sam s reči na dela. I,
šta sam učinio
Nije mi namera da napišem lošu pesmu, već da opišem sam život. Makar i ne onaj s
velikim Ž. Jednostavno, kupio sam jedan polovan kombi, i lepo otputovao sa severa na jug.
Neprekidno na putu, poput Džeka Keruaka. Usput sam zastajao kod manjih i većih uvala i u
vodi do pupka pevao, sve sam pokušavao, čak sam se i majčinih uspavanki iz detinjstva i
najlepših mađarskih narodnih pesama prisetio, ali ne samo što mi delfini nisu došli, nego
nisam video ama baš nijednog. Čak ni iz daljine. Desilo se samo to da sam zaradio poštene
hemoroide. A onda, negde na krajnjem jugu, kod granice s Albanijom, sreća mi se osmehnula
na neki čudan način. Ili možda nesreća U besu sam bacio u vodu delfinsku amajliju Đurike
Peka, koja mi je ostala od njega, mada sam se zbog toga ubrzo i pokajao, sasvim sam se
nagnuo nad površinu vode da pokušam da je potražim, kada me je nešto otpozadi bocnulo,
a nedugo zatim mi se toplo priljubilo uz butinu. Ono što se posle desilo, zaista je bilo nezaboravno.
Od tada nemam mira. Obilazim svet, mučen ovom neobičnom strašću, sve sam
već žrtvovao, porodicu i imovinu, a polako i život, ali ne mogu da prestanem. Hiljadu puta
je jača od bilo kakve droge ili kocke, zato što me goni nesavladiva žudnja da se s lepom pesmom
pojavim u svim delfina punim uvalama ovog sveta, koji zaslužuje bolju sudbinu, i da
zatim po mogućnosti dobijem zasluženu nagradu. Veoma sam se već izveštio u ovoj stvari.
Ne bih nikoga zamarao nepotrebnim detaljima, a pogotovo omladinu ne bih kvario, jer ovo
je jedan radostan, a u isto vreme i autodestruktivan hir. Čoveku delfini na kraju oduzmu
svaku budućnost. I ostaneš bez prebijene pare. A osećam da me je na ovaj način sustigla
osveta mrtvog čoveka, Gregorija Peka, a i same Amerike, ako mi je dopušteno da malo politiziram.
Ali, čemu to
XXI severniBunKeR I 51od 140I pornoBUNKER
Preveli s mađarskog Ninoslava Avramov, Anja Nešović,
Kristina Pejanović i Filip Jakuš
Beleška o piscu
Atila Balaž (Balázs Attila), rođen je u Novom Sadu 1955. godine. Živi i radi u Budimpešti.
Pisac, prevodilac i publicista, jedan je od najvećih savremenih mađarskih majstora političko-istorijske
alegorične satire. Najznačajnija dela su mu Cunniculus, gde je ljudska istorija
prikazana kao istorija zečeva, kao i nedavno objavljen satirični istorijski roman velikog epskog
zamaha pod naslovom Nekom sever, a nekome jug, čiji je glavni „junak” Petrovaradinska
tvrđava, a u kojem se, na Balažu svojstven ironični i crnohumorni način, hronološki prati
celokupna (a ne samo najnovija) istorija Petrovaradina, Novog Sada i okoline. S blagonaklonim
humorom dozirani erotizam oduvek je bio snažan element Balaževe proze.