bunker21

nije u stanju da pronađe svoj pravi oblik. Njegov pravi oblik samo je s onom vrstom čija
dualnost nadilazi nesklad i predvodi kao nešto čudno prema nežnosti jednostavne
dvostrukosti, sledeći stope neznanca. 1
To je, dakle, Hajdegerova tvrdnja da „ne postoji seksualni odnos“ – očigledan uticaj i
omaž Platonovom mitu iz Gozbe, i trebalo bi promisliti ovo neproblematično upućivanje ka
metafizici: nemrtvi, bledunjavi, eterični dečak Elis 2 („Elis u zemlji čuda“, podstaknuti smo
reći) predstavlja nežan pol, harmonični dualitet polova, ne njihovu kobnu razliku. To znači
da, u ambivalentnom nizu nesklada, polna razlika („dualitet polova“) ima privilegovanu ulogu
– ona je, na neki način, mesto gde se generišu „rastvaranja“: svi drugi nivoi su već rastvoreni
do sada ako su u dodiru s tim temeljnim neskladom polne razlike – ono što Hajdeger, kasnije
u eseju, naziva „degeneracijom pola (entartete Geschlecht).“ 3
Prvo treba (a ovo Hajdeger nije učinio) smestiti taj lik seksualno nedozrelog dečaka u
njegov kontekst, a prvu njegovu pojavu nalazimo na slikama Edvarda Munka: nije li ovaj
„nerođeni“ fragilni dečak užasnuta aseksualna figura Munkovog Krika, ili figura stešnjena
između dva okvira u njegovoj Madoni, isti aseksualni lik koji izgleda kao fetus koji pluta kapljicama
sperme Užas tog lika nije hajdegeranska teskoba (Angst), već čist i jednostavan užas
koji guši. Ovde ne mogu a da ne pridodam tom nizu i poznatu scenu u cvećari s početka
Hičkokove Vrtoglavice, u kojoj Skoti posmatra Madlen kroz prorez poluotvorenih vrata u
blizini velikog ogledala. Bitan deo scene jeste odraz Madlen u ogledalu; s desne strane
platna, između dve vertikalne linije (koje imaju ulogu dvostrukih linija okvira), Skoti gleda u
nju podsećajući nas na patuljka na rubu ogledala koji odgovara na pitanja zle kraljice u
Snežani braće Grim. Iako vidimo samo sliku Madlen, dok je Skoti stvarno tamo prisutan,
efekat scene je upravo takav da se čini da je Madlen deo naše zajedničke stvarnosti, dok je
Skoti posmatra kroz pukotinu te stvarnosti, iz istog predon-tološkog carstva senki paklenog
podzemnog sveta. A šta ćemo s dečakom Pitom iz Linčovog filma Izgubljeni autoput,
suočenim s licem žene izobličenim od seksualne ekstaze, koje se projektuje na gigantskom
video platnu Zar ne bi trebalo da preuzmemo rizik i odemo korak dalje, dodajući ovom nizu
paradigmatsku sliku rata ili žrtve Holokausta, izmučenog aseksualnog dečaka prestrašenog
pogleda Ovde bi trebalo da se setimo ključne scene iz Ziberbergovog Parsifala, i transformaciju
dečaka Parsifala u devojčicu Parsifal nakon što je odbio Kundrino udvaranje, a sve se
ovo odigrava dok je u pozadini gigantska sučeljena Stvar, sablasni obrisi Vag-nerove glave.
Kada dečak odbija (svoju fascinaciju) Ženu, on istovremeno gubi dečaštvo i pretvara
se u monstruozno hladnu mladu ženu. Poruka ovde nije neki opskurni hermafroditizam već,
naprotiv, nasilno ponovno upisivanje polne razlike u dečačku nemrtvu sablasnu figuru.
Možda se izvanredan primer ovog sučeljavanja aseksualnog dečaka i Žene zapravo
može videti u scenama iz filma Ingmara Bergmana Persona, gde predadolescentski dečak s
velikim naočarima zbunjeno istražuje ogroman ženski lik koji se prikazuje na platnu; ova
slika se postepeno pretvara u sliku druge žene, nalik prvoj – što je još jedan odličan primer
subjekta koji se sučeljava s prikazom fantazma na platnu. 4 Isti taj dečak već se pojavljuje u
Bergmanovom remekdelu Tišina (1962) sa svojom očiglednom vajningerovskom pozadinom:
XXI severniBunKeR I 75od 140I pornoBUNKER
1 Martin Hajdeger, Jezik u pesmi (Žižek navodi izdanje On the Way to Language, NY: Harper & Row, 1982, str. 170-171.).
2 Elis je glavni lik Traklove pesme (prim. prev.)
3 Isto (Hajdeger: Jezik u pesmi), str. 191.
4 Razlog za neuspeh Bergmanove persone je sledeći: modernistička refleksivnost filma na njegovim mnogim nivoima (kao i
onaj kada vidimo kako govori filmska traka) ne deluje: da bi delovala nije dovoljno da unutrašnja narativna dijegetska akcija bude obuhvaćena
stvarnim produkcijskim procesom; sam taj proces takođe se mora uklopiti u dijegetsku priču. On se mora izroditi iz vlastite
napetosti dijegeze – npr. Kao materijalizacija unutarnjih napetosti i snage narativa.