bunker21

XXI severniBunKeR I 60od 140I pornoBUNKER
Poštovali smo svoju domovinu i bili vaspitavani u uverenju da je naša domovina,
mađarska država, narodna i demokratska. Deo tog uverenja proizlazio je i iz vere da su
glavno oličenje mađarske države njene oružane snage i oružane jedinice.
Nismo bili ni glupi ni otupeli. Bili smo razumni ljudi, čim bismo na trenutak ili dva uspeli
da izbijemo iz glave saznanje da smo zečevi. Ali, upravo u tom grmu leži zec: nikako nismo
uspevali da to saznanje iz glave izbijemo. Znali smo i na svojoj koži osećali da je tlačenje
rđava stvar, a ipak smo bili očarani tlačiteljkom, našom domovinom. Omađijala nas je Narodna
Republika Mađarska, a posebno nas je opčinilo to što nije prosto republika, nego još i
narodna pride. Nikada još nisam video narod, zapravo pojma nisam imao ni šta je to, ali što
sam ga manje video i poznavao, to sam više verovao u njega.
A Molnar je tokom tih jesenjih poljoprivrednih radova bio sama Narodna Republika
Mađarska. Ne samo što je predstavljao mađarsku narodnu republiku, nego je bio i njeno
sušto oličenje.
Tamo, u menzi vinarskog kombinata, nije Pastora belim stolnjakom prekrio čovek po
imenu Molnar, nego radni narod.
Nije ni Levai naprosto tek svako veče prao Molnarove čarape, jer one su se u njegovim
rukama pretvarale u oznojene čarape diktature proletarijata, a Šurci bi se pak, ugledavši
blato na Molnarovim čizmama, bespogovorno bacao na čišćenje čizama Revolucionarne
Vlade Radnika i Seljaka, sve dok se ne bi toliko zacaklile da ih je vojnik Talanjoš (ne baš dobrovoljno)
mogao koristiti umesto ogledala za brijanje.
A kada me je u gluvo doba noći u spavaoni probudio neki zvuk nalik na mljackanje i
kada sam svojim zečijim očima priviknutim na mrak ugledao golobradog Zvezdana kako
kleči pred Molnarovim gvozdenim krevetom, shvatio sam da ono što Zvezdan dudla nije Molnarova
kita, nego kurac Narodne Republike Mađarske, i da ono što guta nije Molnarova
sperma, nego seme mađarske narodne demokratije.
Teško njemu da je pokušao da ga ispljune ili ispovraća! Uostalom, možda mu se čak i
svidelo.
Preveo s mađarskog Marko Čudić
Beleška o piscu
Laslo Marton (Márton László) rođen je u Budimpešti 1959. godine. Značajan i
veoma plodan prozaista, esejista, književni prevodilac i dramski pisac. U svom istorijskom
romanu Istinita pripovest o Jakovu Vunšvicu (1994) pokušao je na postmodernistički način
da preosmisli tradicionalno shvaćen istorijski roman. Njegova svakako najznačajnija i najprevođenija
knjiga jeste kratki (takođe u dobroj meri istorijski) roman Senovita glavna
ulica (1999). Prevodi spise sa srednjovekovnog nemačkog jezika, a dobar je poznavalac i
dela Martina Lutera. Prozu mu odlikuju postmodernističke aluzije na druga književna dela,
ironija i specifičan humor. U najnovijoj knjizi pod naslovom L. M., ubica (2012), koja se sastoji
od tri pripovetke koje se mogu čitati i kao poglavlja jednog romana, Marton se ponajviše
približio nečemu što bi se moglo nazvati autobiografskim pristupom, naročito u naslovnoj
pripoveci o vojničkim danima, koja između ostalog govori o sadomazohističkim odnosima
nadređenosti i potčinjavanja u nekadašnjoj Mađarskoj Narodnoj Armiji.