bunker21

XXI severniBunKeR I 76od 140I pornoBUNKER
od dve žene, jedna (majka) je Žena kao takva, seksom opsednuta zavodnica koja uživa u
prljavom snošaju; druga, intelektualka, uhvaćena u začarani krug refleksije, potiskujući svoju
ženskost, neumitno klizi ka samouništenju. 5 Radnja se dešava u neimenovanoj zemlji istočne
Evrope, čija atmosfera senzualnog raspadanja i seksualne truleži predstavlja savršeni „objektivni
korelativ“ s problemima savremenog sveta.
Ukratko, ono što Hajdegerovo čitanje gubi iz vida jeste kako je sama razlika između
aseksualnog dečaka i neskladnog pola (Geschlecht) seksualizovana kao razlika između
dečaka i žene. Neskladni pol (Geschlecht) nije neutralan, već ženski, i sama prividna polna
neutralnost Elisa čini ga dečakom. Prema tome, kada Hajdeger tvrdi da se „dečaštvo u liku
dečaka Elisa ne sastoji u suprotnosti devojaštvu. Njegovo dečaštvo je pojava njegovog
mirnog detinjstva. To detinjstvo se sadrži i čuva unutar nežne dvostrukosti polova, mladića
i ’zlatnog lika devojke‘“, 6 on ispušta iz vida ključnu činjenicu, a to je da polna razlika ne označava
dva pola ljudske vrste / roda, nego, u ovom slučaju, pravi distinkciju između aseksualnog
i seksualnog: ili da to kažemo terminima Lakloove logike hegemonije, polna razlika
je ono Realno antagonizama, jer se, u njoj, spoljašnja razlika (između seksualnog i aseksualnog)
ocrtava na unutrašnju razliku među polovima. Dalje, ono na šta Hajdeger (i Trakl)
ukazuju jeste da je upravo kao predseksualno, ovo nevino „nemrtvo“ dete koje se sučelilo s
prezrelim i naduvanim ženskim telom nešto čudovišno, odnosno, pojavljuje se kao jedna
figura Zla po sebi.
Avet ili duh koji se razume na ovaj način postoji kroz mogućnost nežnosti i destruktivnosti.
Nežnost nikako ne umrtvljuje zanos rasplamsalosti, već je drži na okupu.
Destruktivnost potiče iz nesputane dozvole, koja se hrani sopstvenim revoltom i time
je aktivno zlo. Zlo je uvek zlo nekakvog sablasnog duha. 7
Ovaj nevini duh deteta je, naravno, ono što Santner zove „biće“ u najčistijem vidu. 8
Verovatno bi trebalo da ubacimo lik Elisa u niz njemu sličnih likova iz horor priča Stivena
Kinga: „nemrtvo“, belo, ispijeno, čudovišno, aseksualno dete vraća se da uhodi odrasle. Na
drugom nivou, nije li Tom Ripli Patriše Hajsmit takođe jedan takav subjekt koji objedinjuje
nemilosrdnu destrukciju s anđeoskom nevinošću, jer njegova pozicija subjekta, na izvestan
način, još uvek nije obeležena seksualnom razlikom I tu dolazimo do kraja ovog niza: u
Deset božijih zapovesti Kješlovskog, nije li misteriozni hristoliki mladi beskućnik koji se pojavljuje
pred junakom u ključnim trenucima takođe jedno takvo avetinjsko aseksualno prisustvo
A nije li krajnja ironija da je ta Trakl-Hajdegerova vizija aseksualnog anđeoskog
entiteta našla svoj najnoviji izraz u nedavnom ostvarenju Mišela Uelbeka Elementarne čestice
(1998): na kraju ovog bestselera, koji je uzrokovao javnu raspravu svuda širom Evrope,
čovečanstvo kolektivno odlučuje da se zameni genetski modifikovanim aseksualnim humanoidima
kako bi se izbegao seksualni kolaps
Premda je jedan od današnjih glavnih kandidata za figuru Zla seksualno zlostavljanje
dece, ipak ima nečeg u slici povređenog, krhkog deteta što je čini nepodnošljivo dirljivom:
5 Implicitna referenca na pojam ženskosti kod Ota Vajningera ključna je za Kafkino delo: neobična bliskost Kafke, tog jevrejskog
pisca, Vajningeru, antisemiti. Kao rezultat, u skladu sa standardom velikih antisemita poput Vagnera i Vajningera, za koje su najveća
žrtva jevrejske kletve bili sami Jevreji progonjeni kletvom svog neugodnog položaja osuđeni da lutaju naokolo bez nade izbavljenja,
Hitler se više ne može poimati kao sramna figura ekstremnog antisemitizma već pre kao sramota za antisemitizam.
6 Hajdeger: Jezik u pesmi, str. 179.
7 Isto.
8 Ne može li se taj pojam „čudovišnosti“ kao ekscesa života u njegovoj nemrtvosti povezati s pojmom Zveri u Bibliji: tim
mitskim čudovištem koje personifikuje primitivni haos negativnih sila (Danilo 7)