bunker21

Kao za nevolju, radno mesto na koje smo poslati da provedemo ta dva meseca, i na
kojem nam je za radnog komandira određen Molnar, zvalo se Državna vinarska zadruga
Eger.
(...)
Naš život pod Molnarovom upravom odvijao se u tri ravni. Mogao bih kazati i ovako:
radnja se odigravala na tri nivoa. Visoko gore, na vrhu brda, stajala je kasarna s pripadajućom
spavaonom. Tu su se odvijali noćni događaji. U ravni vidljivog, protezala se varoš,
razbludno se brčkajući na oktobarskom suncu. Bila je sunčana, topla jesen, šira je dostigla
visok stepen slatkoće. Mi taj sunčev sjaj nismo zapažali, pošto se površinski sloj radnje
ograničavao na marširanje zečeva. Na ranojutarnje marširanje na rad, kada bi se noćni mrak
pretvarao u sivu izmaglicu, te na popodnevno povlačenje, kada bi i poslednji proplamsaji
sumraka zgasnuli na nebu iznad Egersaloka i Egerbakte.
XXI severniBunKeR I 59od 140I pornoBUNKER
(...)
Često sam bio u prilici da posmatram Molnara tokom njegovih preobražaja, kada bi u
roku od pola minuta poprimao izgled čoveka kome je Sotona ukrao srce. Ponekad bi mi se
učinilo da uočavam neki delić provalije što zjapi između dva takva trenutka. Ali, šta može
izazvati takvu promenu u čoveku I kako to da je neko još uvek ista osoba kada je sasvim
jasno da se pretvorio u nekog drugog Može li se to objasniti nekakvim hemijskim procesima
Nije li tu posredi delanje nekog – dakako, zlonamernog – božanstva Božanstva kojeg nam
se valja plašiti i kojeg nam valja poštovati tim više što nam veće zlo želi
Šta vrede povremena krotkost i velikodušnost Molnarova, ako u bilo kom trenutku mogu
da se izmetnu u najmračnije zlo A, uostalom, zar je nemoguće pretpostaviti da je ljudska
dobrota, onakva kakva jeste i kakvom se pokazuje, i sama deo zla, jedan njegov ekstremni
oblik, jedna od njegovih bezbrojnih manifestacija
Takve bi me misli mučile u svitanje i sumrak, na odlasku i povratku s rada. Nikako nisam
nalazio neki održiv, umirujući odgovor. Osim toga, još jedno me je pitanje zaokupljalo: zašto
nema otpora Zašto ne pokušavamo da se suprotstavimo Molnaru
Jer takvih pokušaja nije bilo, ni pojedinačnih, a ni kolektivnih.
To se, naravno, lakše moglo objasniti od onog prekida u kontinuitetu ličnosti. Pre svega,
Molnar se razumeo u boks i bio je snažan, a mi, zečevi, bili smo kukavice i slabići. I pojedinačno
smo bili kukavice i slabići, ali zajedno smo bili još veće kukavice i još veći slabići nego
ponaosob. Mi, zečevi, bili smo mlakonje i puzavci. Smatrali smo prirodnim to što smo zečevi.
Oni iznad nas su nas prezirali, ali mi sami prezirali smo sebe više nego što nas je iko drugi
prezirao. Evo, recimo, Pastorov slučaj s čika Karoljem, onim magacionerom pred penzijom,
koji je za vreme rata gađao one nesrećnike, pretke današnjih zečeva, dok su pokušavali da
se izmigolje iz zapaljene pojate, i koji je nalazio zadovoljstvo u tome da gleda ždrepca kako
umesto njega tuca kobilu. Kako to da Pastor nije zviznuo šamarčinu tom ratnom zločincu I
zašto se povinovao Molnarevim sramotnim naređenjima, zašto je postavio stolicu na sto i
zašto je seo na nju I, uopšte, zašto je uvek Molnar taj koji udara Zašto je onaj koji je jak
nužno i zao
Ovo se, naravno, samo našim kukavičlukom i samo našim puzavištvom nije moglo objasniti
na zadovoljavajući način. Bilo je tu i nečeg drugog. A to je da smo mi – žao mi je, ali
ne nalazim bolji izraz – bili očarani. Omađijani. Opčinjeni.