bunker21

XXI severniBunKeR I 92od 140I pornoBUNKER
ga častim pićem. Ali Ana je imala neka posla u gradu, pa je on morao da se stara o sinu. Na
brzinu mi je pokazao njegovu fotografiju. Obojica su imali visoko čelo, guste obrve, puna usta
i plave, upečatljive oči. I sin će, po svemu sudeći, biti šmeker kao i otac.
Uz višak svetla po sobi, razlila se prijatnost u meni. Ugrejala sam se brzo, kao one
daleke zimske noći kad sam nakon posla ušla u Kinoteku da gledam Tajnu. Tada mi je prišao
Preda. Predstavio se i počeo da mi priča o reditelju filma koji ćemo tek videti, Robertu Enrikeu.
Posle projekcije smo razgovarali uglavnom o glumcima Tajne. Nakon nekoliko mojih
komentara, Preda mi je rekao:
– Kako si obrazovana, Sofija.
– Hvala – rekla sam.
Beogradski muškarci, koje sam dobro upoznala, retko su otvoreno hvalili ženski um.
– Nemoj da mi zahvaljuješ – rekao je – ne volim kad su zgodne i obrazovane
Beograđanke preskromne. I imaš… mnogo lepu kosu.
Imam li ja zaista lepu kosu Na njoj nisam radila ništa posebno – pustila sam je, češljala,
fenirala i farbala u plavo. Ali ako mi je Preda već strastveno šaptao da imam predivnu kosu
dok me je milovao po njoj za vreme seksa, verovatno je bio u pravu. Pa, to mi je govorio i
Celić, naročito dok mi je za vreme seksa mrsio veoma grubo, iskopavajući iz mene neke do
tada nepoznate strasti.
U poslednje vreme, o kome god počela da razmišljam, završavala sam s Celićem. I
počela sam da diram ono mesto između nogu koje je on, za razliku od Prede i svih drugih,
umeo odmah da pogodi prstom, jezikom i usnom. I gledala sam svetlo – nešto što mi je on
praktično otkrio, na kraju i kupio.
– Sve mora da se vidi – govorio je tiho u Jovanovom stanu, s nežnim osmehom i istočnjačkim
mirom.
Zaključala sam vrata svoje sobe i svukla suknju, gaćice i košulju. Legla sam na krevet
i nastavila da se diram. Zamišljala sam da sam Celić i da me on gleda kako se diram. I prijalo
mi je da budem muško, da budem Celić. Godilo mi je i da budem žensko – da se diram.
Nadražilo me je i svetlo koje je bacalo vlažni bledožuti odsjaj na moje gole grudi, koje sam
ovlašno doticala dižući slobodnu levu ruku do potiljka. Jednom rukom sam se dirala, a drugom
čupala sebe za kosu onako kako mi je to radio Celić dok su me njegove meke kesice
udarale po guzi. Moj krevet je počeo da škripi kao Jovanov, ili kao oborena sedišta Celićeve
simke. Predosetila sam da će mi telo iznutra veoma brzo prepoloviti divan i užasan mlaz.
Sklopila sam oči toliko snažno da su me kapci zaboleli. Čupala sam kosu do zvezdica, koje
su mi titrale pred očima iako sam žmurila. Čekala sam da se mlaz odvoji od Celića i završi u
meni, da bi se u trenutku magnovenja dugom devet meseci, od moje materice, te moje
poslednje uzdanice i jedine tuge, pod brutalnim šarmom najžućeg bolničkog svetla odvojila
šaka krvi, klupko mesa, posteljica i plodovi ovojka – čitavo jedno biće. Palo mi je na pamet
da ću se možda ipak poroditi drugde: sred svoje sobe, baš ovakve kakva je sada, s punom
pepeljarom i otvorenim crnim vinom na podu ili, još bolje, kod Celića u Tadeuša Košćuška, u
zgradi sa svetlarnikom, u stanu na potkrovlju. Na kraju sam ipak zamišljala kako postajem
majka u bolnici, uz najveći i najlepši bol koji će me onesvestiti, možda i ubiti, i dospela sam
pred vrhunac.
Telefon je ponovo zvonio. Gledala sam ga u neverici. Podigla sam slušalicu kada je
zvonilo peti put. Ponovo onaj nepoznat ženski glas, ono ime i prezime za koje do maločas
nikada nisam čula. To je zapravo bilo ime i prezime žene koja je zvala. Njime se samo predstavila
i ovaj put stigla da pita da li je tu Milica. Tiho sam joj kazala da mama nije kod kuće
i spustila slušalicu. Pomislila sam da isključim telefon. Ali ako uključen telefon retko zvoni,
isključen neće nikada. Odlučila sam da ga ne isključim. I kroz svoje sve slabije soptanje,
raspoznala sam kako me majka doziva iz susedne sobe:
– Da nije slučajno bilo za mene! – ponavljala je.