bunker21

XXI severniBunKeR I 52od 140I pornoBUNKER
ekStualna opSena
[Sidpa Bardo] t(odlomak iz dnevnika)
tibor Hajaš
U zaslepljujućoj opseni stalnih uzbuđenja, alkohola, droge i seksa, polako sam se sasvim
odvojio od sveta, kao nos ili uši od gubavca; niti sam video, niti sam čuo, i u toj razjedajućoj
slabosti pokretao me je jedan jedini impuls, jedno mi je još samo pitanje ostalo na koje sam
pokušavao da pronađem odgovor: kako ono malo života što je još tinjalo u meni potpiriti da
bukne poput magnezijuma. Želeo sam da ugledam, u oštrijoj i strašnijoj svetlosti od prirodne
i dopuštene, tu zagonetku o kojoj mi nikakva lektira, nikakvo roditeljsko ni društveno učenje,
kulturno nasleđe, dokono pretraživanje, ideologija niti religija nisu davali upotrebljivu i iskusivu
informaciju; onaj razređeni vazduh visine bitisanja, života, ili pak njenu zagušujuću dubinu,
gde čovek, zahvaljujući svom urođenom refleksu samoodbrane, tek vrlo retko dospeva,
i nikada nekažnjeno; čije se postojanje objavljuje samo putem snova, bezumlja, ekstaze,
užasa, katastrofe, verske egzaltacije, plamena smrti. Spreman sam bio bilo koju cenu da
platim za to; a saznanje da ću o svemu tome jednom morati da polažem račune, te da ću
upravo stoga i sam moći da se nađem u ulozi islednika, ispunjavalo me je drhtavim osećanjem
naslade.
Vatra magnezijuma samo u potpunoj tami funkcioniše u svoj svojoj lepoti; i sam sam
se pretvorio u nokturnalno biće, poput krtice ili šišmiša. U neverovatnim mukama batrgao
sam se kroz dane, s olovnim umorom, upalom mišića, drhtavih udova, očiju otečenih i suznih,
sa zujanjem u ušima. Bauljao sam ulicama, kada bi mi se neko obratio, promrmljao bih nešto
sebi u bradu, odsutno zurio mimo predmeta i ljudi, postao sam nedodirljiv, izmetnuo se u
utvaru. Nastojao sam da se ponašam tako da za mene mare kao da sam već mrtav. Istovremeno
sam svu energiju kojom sam još raspolagao usmerio u organizovanje noći; tragao sam
za mestima, pozajmljivao stanove i prostorije, nabavljao predmete i sprave. Jednog dana
tražio sam žabe u nekoj prigradskoj barici i skupljao bubašvabe u podrumu; a onda sam ih
potrpao u kutiju koju sam uveče stavio pokraj kreveta. Među njima bila je i jedna krastača.
Pio sam preko celoga dana, tako da sam se od alkohola osećao omamljeno i nadahnuto. S
Evice sam još u predsoblju – čija su dvoja vrata stalno bila otvorena – strgnuo odeću, rizikujući
da nas neko zatekne. I da jeste, nimalo mi ne bi bilo neprijatno; dugo sam se već
pripremao za to. Ali, tada se to još nije dogodilo. Izljubio sam je i olizao po celom telu, povremeno
skupljajući pljuvačku u ustima; nisu mi promakli ni najskriveniji kuci, ni najsićušni delovi
njenog tela, gotovo sam je okupao, sterilisao, da joj se za kožu ne zalepi nikakvo strano
telo, ni najmanje zrnce prašine ili uspomena na neki dodir. Zdušno mi je pomagala u tome:
uslužno se otvarala i zatvarala, otkrivala mi se.