bunker21

– Ne – jedva sam izustila.
– Jesi li sigurna
– Da.
– Jesi li sama, Sofija – posle tišine.
– Jesam. Razgovaram telefonom.
– S kim – pitala me je majka.
– Šta te bre briga, Milice! – dreknula sam.
Takvo ponašanje prema majci oduvek mi je bilo odbojno. Ali šta je trebalo, da odem i
otkrijem joj da sam u vezi s oženjenim muškarcem To bi je slomilo. Mnogo sam volela Milicu,
i kad se razvodila od tate na kraju sam odlučila da živim s njom. Ali previše me je kontrolisala
iz najbolje namere. Problem je bio u tome što živimo zajedno i što su zidovi između naše
dve sobe tanki. Međutim, ja nisam želela da napuštam ni ovaj stan, ni Vračar, kraj najpristojnijih
ljudi, jedino beogradsko naselje u kom čak i prosjaci nose markiranu odeću. Koliko
puta sam, kad dobijem platu, na uglu Sinđelićeve i Save Kovačevića – nisam mogla da se
naviknem na novi naziv te ulice – stavila novčanicu u ispruženu ruku jedne gospođe u pohabanom
duksu lakoste, adidas patikama i, nažalost, verovatno novopazarskim leviskama…
Odavde se ne bih preselila čak ni u Tadeuša Košćuška! Područje bivšeg Zereka nikada nije
moglo da se poredi s mojim krajem. Pa svaki rođeni Vračarac bi bar što se akcenta i dikcije
tiče mogao iz cuga da upiše glumu na FDU.
Obukla sam se i otišla u kuhinju da isperem sapunicu s linoleuma. Kad sam se vratila,
zapalila sam još jedan ronhil i uključila plejlistu na kompjuteru. Začula se neka stara pesma
Brusa Springstina, koja je počinjala akustičnom gitarom i usnom harmonikom. Nebraska
Tako je, I saw her standinmmmmmmmmmmm…
Osim kvalitetne muzike i duvana, umirila me je i misao da to što sam poželela dete s
Celićem nije do njega. Materica radi kao svaki organ, pluća ili bubreg, i traži svoje. Muškarci
su odavno oslabili, pa je dovoljno da upozna nekog korektnog, nikakvu premiju, da ženu izašlu
iz prve mladosti zasvrbi utroba. Celić je bio korektan, a ja sam sipala sebi navip. Ugasila
sam cigaretu i počela da jedem tortu. Šnit torte ima trista šezdeset kalorija. Na jebenom internetu
sam našla da organizam za razgradnju tog zalogaja potroši sto kalorija i da ostalih
dvesta šezdeset ostaje u organizmu. Zabrinuta što psujem, jela sam tortu i gledala budilnik.
Zidni sat u hodniku otkucao je devet. Celić još nije zvao. Učinilo mi se da čujem zvuk
SMS poruke. Ali delovao mi je čudno daleko. Za svaki slučaj sam uzela mobilni telefon. Odista
nije zabeležio nove poruke, čak ni od Prede. A šta bi i on mogao još da mi napiše Izgleda
da sam zvuk SMS poruke pobrkala sa zvukom mašine za pranje veša.
Pogledala sam poruke. Većinu poslednjih mi je poslala Dušica. Prelistala sam kontakte.
Nikad ih nisam imala mnogo. Otvorila sam podešavanja. Nisam tu imala šta da tražim.
Prelistala sam rokovnik. Aplikacije. Igrice. Otvorila sam „zmiju“. Pročitala sam da mi je rekord
tri hiljade devetsto pedeset poena. Četvrti nivo. Nije ta igra bila kao ostale. Uključivala je intuiciju
i smisao za prostor. Lako sam stigla do drugog nivoa. Pre nego što bih prešla na treći,
kod hiljadu devetsto poena moja zmija se trapavo okrenula i umesto hrane počela da jede
samu sebe. Došlo mi je da samoj sebi odsečem ruku. A otkinula bih obe prisećajući se da
sam se zaklela da više nikad neću igrati „zmiju“! Uskoro sam se smirila – došlo mi je samo
da polomim svoju staru nokiju. Mnogo više sam volela fiksni telefon. Počela sam da okrećem
Celića.
Možda nije imalo smisla što sam ja zvala, ali razgovor je bio veoma važan i nije se moglo
nazad. Celić je sam rekao da bi od ponoći trebalo da češće budemo zajedno. Ako bi bio kod
kuće i podigao slušalicu, konačno bih saznala da li mogu da prvi put odem kod njega, u
potkrovlje zgrade u Tadeuša Košćuška. Kao i da li su Ana i sin, kao što je on očekivao da će
da bude, za praznik otišli izvan grada.
XXI severniBunKeR I 93od 140I pornoBUNKER