bunker21

koje je planirao. Daleko si bolji pesnik od Obrenova, šapnuo mu je Dubičanin dok je Marija
po stolu raspoređivala nove čašice. A tek od Karakaševića...
Blagajnik nije bio u kancelariji. Otac mu se objesio, objasnio je organizator festivala
odsustvo svog kolege, vrteći oko prsta ključ sobe namenjene Borisu. Nekoliko minuta kasnije,
Boris se zgrči u hladno-vlažnom krevetu te prostorije psujući babu, budizam, Deliblatsku peščaru,
svinjokolj i hrišćanstvo. Pre nego što je utonuo u san uvide da je zauzeo istovetan položaj
tela kao Zlata kada ju je prvi put ugledao u krevetu klinike. Učinilo mu se da je još uvek
u snu kada je, ponovo dospevši na trg, video Dubičanina kako i dalje pije. Zaplitao je jezikom,
pričajući ljudima za stolom – Pavišiću, Ðelmašu, Nikodijeviću i još dvojici koje Boris nije prepoznavao
– kako su Derida i on, igrajući u Parizu 1980. fudbal na male golove, anticipirali
raspad Jugoslavije i ratove na teritoriji te zemlje. Dobili smo protivnički tim sa četiri - jedan,
reče. Bolje da ste sprečili zemlju da se raspadne, rekao je jedan od dvojice Borisu nepoznatih
ljudi. Doktor mljacnu i obliznu se dok mu je Boris prilazio sleđa. Pre no što je stigao da ga
oslovi, Boris ču slivanje tečnosti na kaldrmu: stručnjak za postmodernu je urinirao u stolici.
Uzmičući, Boris se seti epizode u kanadskoj šumi u Kratkom pismu za dugo rastajanje i užasnu
se od bratske povezanosti s Dubičaninom, koju je ta asocijacija implicirala. Preznojio se
i osetio mučninu. Bilo je vreme za flonivin. Za nastup. Za rastanak sa Zlatom.
Boris je čitao svoje stihove s priglupim ubeđenjem spikera RTS. Podigavši po drugi
put pogled ka publici, primeti svoju drugaricu iz srednje škole u društvu Malikića. Ruke mu
behu prekrštene, brada prilepljena uz grudi, pogled oboren na sjaktave cipele. Uvijajući pramen
oko kažiprsta, drugarica mu je pogledom poručivala da je on tu radi nje i Malikića, a ne
ona i Malikić radi njega. Oborio je pogled na papir i pročitao još nekoliko stihova. Kada se
Borisove oči naredni put zaustaviše na ljubavnom paru, ruka živog klasika beše na butini
tamaniteljke marcipana. Boris zamuca, primetivši u poslednjem stihu svoje pesme reč marcipan,
ali je nakon kratke pauze izgovori s odlučnošću s kojom je Tito Staljinu rekao ne. Začu
aplauz. Doživljeni izvođački uspeh ohrabri ga da pogleda u pravcu gde je maločas sedeo
Malikić s ljubavnicom: njihove stolice su sad bile prazne.
Boris je ostatak večeri proveo osluškujući žamor turista. Sve čujne reakcije na senzacije
koje pruža grad namenjene su drugima, reče Karakaševiću i Obrenovu. Oni ga obavestiše
da im je Dubičanin, nakon petnaeste lozovače, priznao ili se pohvalio – nisu znali – da
je spavao s Mišelom Fukoom. Fukao Fukoa, rekoše uglas. Sve je pornografija, dodao je sebi
u bradu, rastavši se od kolega.
XXI severniBunKeR I 119od 140I pornoBUNKER
***
Revoltiran nemogućnošću da podigne honorar i narednog prepodneva, odluči da
se u Strmi Gradić vrati još istog dana. Čekao je autobus u najskromnijem ugostiteljskom objektu
koji je pronašao, s rezeda zidovima i portretom Broza osutim muvoserinama. Jedini
drugi gost kafane, mladi Šapčanin opuštene donje usne, pio je kafu s vinjakom i žalio se na
dosadu. Jedan je Šabac, promrmljao je Boris i poručio lincuru.
Desetak minuta nakon što rakijom zali kapsulu flonivina, Šapčanin poče da vibrira:
njegova glava; njegove šake; njegove papuče.
Vinjak-kafa. Kafa-vinjak. Dododosasasadnodnodno.
Boris je platio i pred njime se stvori autobus: četvrtasto i sivo vozilo bez prozora,
marke Obodin. Cigančići koje je u šetnji prethodne večeri video kako prose praveći se gluvonemi,
sada su stajali u suvoj senci i došaptavali se na latinskom. Mulier est hominis confusio,
reče jedan. Habent sua fata libelli, reče drugi. Zaškiljio je: na nekoliko kilometara
udaljenosti vide pogrebnu povorku i, među ožalošćenima, dugobradog i dugokosog blagajnika
kako se sapliće o svoju dugu bradu i kosu. Nebo imađaše boju jarca od marcipana. Ne,
konja od marcipana. Nebo imađaše boju upotrebljene binde.
Kada polazimo, pitao je Boris šofera i – dobivši odgovor – dao se u trk ka crkvenoj
knjižari. Gonila ga je snažna potreba da dođe u posed knjige Sv. Jovana Lestvičnika. Trčeći