bunker21

XXI severniBunKeR I 128od 140I pornoBUNKER
se i od ove rasprave, jednostavno uživajući u slavi i putovanjima koja mu ona daruje: nekada
davno, dok bejaše samo skromni hercegovački čobanin, ni slutio nije kakva će čudesa videti
i gde će sve njegova noga kročiti! Hodočastio je on od severa do juga, od istoka do zapada,
svud pronoseći slavu serbskoga roda: pevao je o Kraljeviću Marku, o caru Lazaru, o hajducima
i mnogim delijama divnim, ne prizivajući božanstva kao njegov predak Heksametar
– jer, tokom vremena, sam je postao neka vrsta Božanstva. Ernst Robert i Picofilus zdušno
su promovisali upravo ovu Deseterčevu specifičnost: On, vučji pastir s munjama u kosi i gromovima
u bradi; On, neumorni putnik sa štapom u ruci; On je otelotvoreni Vrhovni Bog, doduše
– prerušen u stih! Zašto se Bog tako skriva, zašto od smrtnih taji svoje pravo ime i u
drugačijem obličju putuje po zemlji Odgovor je bio jasan čak i onom delu stručne javnosti
nenaklonjene Desetercu: ako objavi svoju suštinu, može proći poput Isusa i sličnih Bogoljudi,
koje su njihovi jednoplemenici izdali baš zato što ne behu od ovoga sveta! U tom smislu,
polemike o raznovrsnim nekorektnostima Deseterca zadirale su u srž eshatoloških problema,
ali se u njima pokazala i najdrevnija osobina čoveka kao mislećeg bića: ljubomora, zavist,
pa i mržnja prema boljima i uspešnijima. Nije li Deseterac u tragičkoj viziji kosovskih heroja
anticipirao i sopstvenu zlehudu sudbinu:
… Kome da se privolimo carstvu,
nebeskome ili zemaljskome!
Zemaljsko je za malena carstvo,
a nebesko uvjek i dovjeka:
sjutra jeste lijep Vidov-danak,
viđećemo u polju Kosovu
ko je vjera, ko li je nevjera!...
Toliko o eshatologiji, toliko o praslovenskim bogovima, toliko o Epskom Desetercu – ne
zaboravljajući ni njegovog najbližeg rođaka (gospodina Lirskog) i ostatak ove srećne patrijarhalne
porodice! Šta još reći o naučnom radu Ernsta Roberta Kurcijusa – najzaslužnijeg za
svetsku slavu srpskog stiha i njegovog oca Vuka Karadžića! – mimo parafraziranih delova iz
kapitalne studije Evropska književnost i latinsko srednjovekovlje! Treba li ga – poput
svakoga božanstva! – prerušiti u lik čestnjejšeg Ph.D. Picofilusa, njegovog zakonitog sina Ili
pak u vukovskom duhu zaguslati o Crvenkapi, neščastljivoj djevi bajnoj koja je zalutala u
šumi tražeći bakin dom I pred kojom se pojavio VUK, prerušen u antički razmer i skriven u
liku Diva, to jest vrhovnog božanstvenog Zevsa: poveo je malu na Olimp, gde večno blaženstvo
traje kroz poj heksametra i invokaciju Muza...
… Ali, ovde se ne otvara „homersko pitanje“ već istražuje identitet Deseterca: da li je
on nužno povezan s herojskim etosom, posebno kada mu je prezime Epski! Hodočasteći
prerušen svetom, nije pokazivao veliko junaštvo nego još veću sklonost hedonizmu – slično
svom pobratimu Lirskom; zašto onda čak i sam njegov pomen zadire u srž narodno-herojskog
mita, a ne (na primer!) u srž eshatologije Da li to kazuje nešto o biću serbskoga roda ili o
onima koji to biće tumače Otkrivaju li ti tumači svoju pravu prirodu, a ne prirodu naciona
čiji je Deseterac predstavnik Da li je zaklinjanje u junaštvo isto što i heroizam na delu Kako
su Srbi zaista živeli u svetlim i tamnim vilajetima prošlosti, nezavisno od deseteračkih
snova!...
… Odgovore na ova i mnoga druga pitanja zasigurno je znao Vuk Stefanović Karadžić,
ali nam ih nije ostavio! Ili možda jeste, samo mi to ne prepoznajemo Ili sticajem istorijskih
okolnosti, On više ne može da nam ponudi nikakav odgovor ni na jedno jedino pitanje Kako
god bilo, slutimo da mogući odgovori nisu nimalo jednoznačni i da bi svakako šokirali
javnost...
Poglavlje iz romana VUK