bunker21

XXI severniBunKeR I 124od 140I pornoBUNKER
Upravo ovo poslednje i jeste moj ključni postulat u promišljanju naslovne problamatike:
autentični pandan nekadašnjoj tradicionalnoj narodnoj kulturi (folkloru) na kraju XX i
početkom XXI veka postaje kultura tehnosfere, to jest ono što se nazivalo masmedijska kultura,
a u današnje vreme uključuje najšire oblike elektronske komunikacije i produkcije. Kako
se onda i s kojim pravom može govoriti o oslobođenoj seksualnosti koja se promoviše u tom
kontekstu kao o nečemu „neprihvatljivo“-pornografskom (dakle, podložnom cenzuri), ako se
istovremeno u starijoj folklornoj tradiciji sličan diskurs naučno analizira, promoviše kao paganska
radost življenja ili kao nešto što ima dubok (ritualni ili drugačiji) smisao! Da li je i u
ovom, savremenom obliku narodne (popularne) kulture oštra distinkcija između erotskog i
pornografskog uistinu prevaziđena (kao i u tradicionalnoj!), ali represivno-utilitarni normotvorci
pokušavaju i dalje – kao i oduvek – da tu nametnu neke lažne granice, kako bi
prikrili jednu drugu vulgarnost i bestidnost, koje baš oni svojim licemernim sistemom vrednosti
(i ponašanja) reprezentuju! Dolazimo tako do situacije gde se psovke i srodni, još vulgarniji
diskursi obilato koriste u poslovnom establišmentu (čak i ako se nazovu
„mobingom“!), političkim debatama ili „rialiti-šou“ programima, ali su u akademskom, „visoko“-
umetničkom ili kvaziintelektualnom kontekstu nedopustive, zabranjene; isto tako,
takozvane seksualne perverzije prećutno se tolerišu ako je njihov cilj profit, ako se promovišu
u „specijalizovanim“ medijima (pisanim, vizuelnim...) ili ako su „grešnici“ u okviru crkve,
dok je tematizacija istih u svim drugim javnim domenima skandalozna i dostojna najžešće
osude (gde cenzura predstavlja blaži vid represije!). Neko će primetiti da se ipak moraju
postaviti granice i da civilizacija opstaje samo ukoliko se brani od destrukcije, ali zašto se
onda u tome ne pođe od vrha (barem oficijelnog vrha!), a duhovno-kreativne discipline konačno
definišu kao pravo carstvo slobode! Na kraju krajeva, zar nije pogubnije i destruktivnije
„pornografsko“ ponašanje u samoj stvarnosti, „pornografska“ praksa političke, religijske i
biznis elite i establišmenta, nego imaginativni ludizam umetnika, filozofa i inih tvoraca paralelnih
(virtuelnih, mogućih) svetova, koje je još Aristotel nazivao opštim imenom poezija!
Očito, tabu „pornografskog“ određuje kontekst, kanoni koji tu važe na početku XXI veka
nisu uopšte vezani za samo ispoljavanje „pornografije“ (čak bi se moglo reći da je ono nesputanije
no ikada u istoriji!) nego za to gde se ona ispoljava: o suštinskoj nemoralnosti
takve perspektive ne treba previše govoriti, očitija je od najeksplicitnijih sadržaja drugorazredne
porno-industrije! Međutim, treba skrenuti pažnju na to da novi – medijski (tehnosfera!)
– oblici narodne kulture egzistiraju i razvijaju se mimo čvršće društvene kontrole, pa
stoga svest o granicama („dozvoljeno-nedozvoljenim“) seksualnosti tu nije relevantna: zapravo,
sve se svodi na subjektivni osećaj za meru i ukus, na interesovanja i fascinacije
svakoga pojedninačnog učesnika u globalnoj informacionoj mreži. Naravno, granice nisu relativizovane
(a možda i sasvim izbrisane) samo u kontekstu teme kojom se ovde bavim,
nego i uopšte: sve to bezbrojne teorijske spekulacije o erotskom kao dobrom (humanom,
kulturnom) nasuprot pornografskom kao lošem (nehumanom, nekulturnom...) čini još besmislenijim,
jer se zahvaljujući tehnosferi upravo pojam kulture proširio daleko izvan tradicionalnog
područja „visoke“ kulture i njenih zvaničnih sistema vrednosti. Ma šta ko mislio o
spontanosti i izvesnoj haotičnosti ovakvog razvoja, to je najrealnija realnost novoga milenijuma
i shodno njenim šiframa formiraće se i određivati novi tabui, ali i nove mogućnosti svih
(pa i seksualnih) sloboda: na kraju krajeva, već je minuli (XX) vek telesnost definisao kao
svojevrsnu ikonografiju modernog doba – od mode, preko kulta zdravlja (lepote) i komercijalizacije
tog kulta (najbolji primer su reklame), pa sve do umetničkih inovacija (performans,
bodi-art...).
Shodno opisanoj situaciji, „pornografsko“ kao ekstremni, neumereno bestidan, u krajnjoj
liniji – izvitoperen vid erotike i seksualnosti, predstavlja u drugoj deceniji XXI veka zastarelu
i prevaziđenu kategoriju, što se ne bi moglo reći za sve izraženije pornografsko-ideološke