bunker21

XXI severniBunKeR I 108od 140I pornoBUNKER
žene. Mari se neprestano preispituje, najčešće nemoćna da izbegne deprimirajuće konstatacije.
Prepušta se eksperimentu, upoznaje Paola (Roko Sifredi), i ubrzo postaju ljubavnici.
Mari leži na stomaku, nepokretna, pasivna, dok Paolo ulazi u nju (poznato ime italijanske
porno scene, Sifredi, nosi svoju ulogu onoliko koliko ume, kao filmski ljubavnik u sceni eksplicitnog
seksa je ubedljiviji, u krevetu je ipak na svom terenu). Mari želi fizički kontakt, ali
shvata da je taj muškarac samo sredstvo, koje je ne približava cilju. Ona i ne pomišlja da
uzvrati nežnosti posle seksa, u njoj se mešaju rezignacija i prezir: „Želim da budem rupa.
Što je ta rupa veća, to je nepristojnija, to sam ja sve više, moja intima, i više se predajem.
To je metafizički: nestajem u meri kurca koji me jebe. Tako se praznim. U tome je moja čistota.“
Muškarac koji će Mari odvesti korak dalje na putu neizvesne samospoznaje bio je
direktor škole u kojoj je radila (Fransoa Berlean). U malom stanu koji je uredio za potrebe
tajnih ljubavnih sastanaka (pozornica, kako kaže, za njegove nastupe), otkrila je sklonosti
sredovečnog gospodina. Uveren je da tajna njegovog uspeha kod žena, iako nije naročito
privlačan, leži u tome što razgovara s njima. On razgovara i s Mari, ali je i vezuje: zadignute
suknje, svučenih gaćica, zapušenih usta (jedan od konopaca razdvaja njenu vulvu), ona kroz
ove seanse otkriva i nelagodu i strah, ali i neočekivanu bliskost s ovim čovekom.
Posle jednog iznuđenog, nezavršenog seksualnog odnosa s Polom, od jednog slučajnog,
zalutalog spermatozoida, Mari će zatrudneti. Plod narasta, ali ne umanjuje njene fantazije.
Ona zamišlja žene, među njima i sebe, koje leže ne krevetima podeljenim zidom, tako
da im se vide samo gornje polovine tela. S druge strane zida je infernalni mrak javne kuće,
iz rupa u zidovima raspusno vise raširene noge onih žena i, u prizorima kao iz pravih porno
filmova, muškarci se izmenjuju na njima. „Pol je u pravu“, misli Mari, „ne možeš voleti lice
ako i pička ide s njim“. Iako će se učiniti da je dete na putu ponovo spojilo ljubavnike, bila je
to varka, jer Pol se odaje alkoholu i zanemaruje svoju trudnu ženu. Mari polazi da se porodi
i ostavlja otvorene dovode gasa u kuhinji njihovog stana. Još jedan eksplicitan prizor,
nepornografski, ali upečatljiv: glava deteta izviruje iz ženske utrobe. Bebino iskliznuće
napolje jedan filmski rez će sinhronizovati s eksplozijom u stanu. „Sinu sam dala očevo ime“,
opet slušamo Marin unutarnji glas, „ako neko tamo gore broji duše, da budemo jednaki.“ I
premda ponekad manirizovano i melodramatično, Breja svoje filmske postavke saopštava
inteligentno, smelo i provokativno.
Za razliku od refleksivne i senzualne atmosfere Romanse X, film Kresni me (Baisemoi,
2000) francuskinja Viržini Depan i Korali Trin Ti donosi anarhoidni šmek panka i brutalnosti.
Ekranizacija istoimene knjige Depanove je road movie o Manu i Nadin, devojkama koje
posle velikih životnih lomova (Manu je silovana, a Nadin je izgubila prijatelja) kreću
ukradenim automobilom na putovanje na kojem će se prepuštati slobodnom seksu s nepoznatim
muškarcima, a potom ih maltretirati, ponižavati i ubijati. Rodžer Ibert kaže da je ovo
film kakav je reditelj Noći bugija želeo da snimi – „porno, ali umetnički“ – mada bi se sigurno
zamisilo nad tim kakvu bi prođu na bioskopskim blagajnama imao ovaj „bogomoljkin“ pristup
seksu, u kom mužjak biva ubijen odmah posle kopulacije.
Rediteljka Depan je bila žrtva silovanja, a ko-rediteljka Korali je bila porno glumica.
Njih dve su prepoznale, tvrdi Depanova, zajedničku viziju feminističke borbe, avangardni
pristup i naklonost ka provokaciji. Izbor glumica za tumače glavnih uloga pao je na Karen
Bah (Nadin) i Rafaelu Anderson (Manu), francuske porno dive čije je iskustvo u ovoj oblasti
nesumnjivo dodatno doprinelo ubedljivosti seksualnih scena (mada njihovo realno glumačko
umeće nije ni prosečno). Rediteljka Depan o nužnosti „tvrdih“ scena seksa:
Dati na filmu scene „stvarnog“ seksa, bez dublera, bilo je od vitalnog značaja,
kao da je to bilo prvi put da se prikazuje kako se žene jebu, ali i mnogo više od toga.
Vreme je da se okonča fragmentacija. Ove scene su morale biti stvarne, da bi se to dogodilo.
Vreme je da se ženama u potpunosti vrate njihova tela, kojih su bile lišena. Da se