bunker21

ude, zazvonilo je.
– Smiri se, Sofija – rekla sam sebi u strahu da će se veza prekinuti. – Sada ne smeš da
žuriš.
Zvonilo je još jednom. Zapalila sam novu ronhil ultimu. Pre nego što sam prodala
poslednji primerak Bontona, u njemu sam čitala da čovek, kad ga neko pozove, treba da
pusti telefon da zvoni pet do sedam puta, kao i onaj što poziva. Ko još danas vodi računa o
lepom ponašanju Ja. Kad sam bolje poznavala onog kom sam telefonirala, puštala sam da
zvoni sedam puta. Kad sam imala manju slobodu, pa se čak pomalo nadala da mi druga
strana neće podići – najviše šest. Kada su zvali mene, uzimala sam slušalicu već posle pet
puta. Šta ako bi onaj što zove čekao samo pet zvonova, a ja digla slušalicu tek na šesti ili
sedmi Bilo bi gotovo. Oduvek sam bila nestrpljiva.
Celića sam upoznala u Kinoteci, na projekciji Bunjuelovog filma Zaboravljeni. U publici
nas je bilo baš malo. Posle projekcije, penjući se stepenicama Kinoteke nervozno sam prebirala
po tašni da nađem upaljač. Tada sam začula muški glas. „Izvolite.“ Okrenula sam se
i videla Celića kako mi uz osmeh pokazuje upaljač u svojoj ruci. Ispred Kinoteke sam mu
dozvolila da mi pripali cigaretu. Svidelo mi se što očigledno radi stvari na svoju inicijativu.
Pitao me je kako mi se dopao film. Pokazalo se da nam se oboma mnogo dopao. Dok smo
hodali prema Trgu Marksa i Engelsa proširili smo temu na druge filmove koje smo odvojeno
gledali u Kinoteci. Na Ciklusu filmova posvećenih Normanu Majleru propustili smo različite
naslove. Još pre nego što je predložio da me otprati kući, zaključila sam da je Celić sjajan
gradski šarmer i dobar frajer, ne u onom seljačkom smislu te reči. Imao je snažne ruke,
ciničan osmeh i dubok pogled. Njegova kratka kosa bila je prožeta sedim vlasima, koje su
me intrigirale, kao i svaki znak iskustva. Kad me je dopratio do Ulice Save Kovačevića, Celić
se osvrnuo oko sebe i rekao da živim u lepom kraju.
– U najlepšem – spremno sam uzvratila.
Kao da je hteo da poruči da se slaže sa mnom oko Vračara, Celić me je pitao da izađemo
sutra uveče. Iako sam mu rekla da tada nisam slobodna, dala sam mu broj telefona.
Zvao me je posle pet-šest dana, pa smo njegovim kolima izašli na splav Savana u Zemunu.
Čudilo me je što idemo na periferiju ako već oboje živimo u centru. Ali razlog sam
otkrila malo kasnije. Prvo smo se u Savani ludo proveli: ja sam naručila bejlis, a on dupli
džoni voker. To mi se dopalo. Nisam volela kad prvi put izađem s nekim muškarcem, a on
sebi naruči sokić. Ako je snažan, čovek bi trebalo da pije žestoka pića, a među njima je francuski
konjak Napoleon vrhunac ukusa. Od bejlisa mi se zavrtelo u glavi, pa sam zaboravila
o čemu smo Celić i ja pričali, ali vrištali smo od smeha. Vratili smo se u najboljem
raspoloženju. Njegova simka 1100, ako je to tačan naziv, nije bila baš nova ali držala se,
kao i on. Iako je proizvedena 1982, pa je bila starija za vozilo nego Celić za frajera, grejanje
joj je radilo, a sedišta joj nisu bila rasparana ni naknadno tapacirana. I Celić je za svojih
pedeset pet godina bio odlično očuvan. Izgleda da automobili liče na vlasnike, kao mačke ili
psi na gazde. A dok smo se vozili i pričali, nisam uočila samo tu, nego i vezu između Celićevih
godina i stava da ne koristi mobilni telefon. Samo fiksni.
– Mobilni ugrožava mozak i potenciju, meni dve najbitnije stvari – rekao je i to mi se
dopalo, ne samo zato što me prijatno žacnulo. Iako sam koristila mobilni, ni ja ga nisam
volela, kao ni svu tu novu tehnologiju.
Čim je zaustavio kod parkića blizu moje zgrade, Celić mi je priznao da je oženjen. Video
je da ne reagujem, pa je počeo priču o svojoj supruzi, Ani. Voleli su se dok nisu dobili dete.
On nije planirao prinovu, a kad se desila, ona se ohladila za njega. Možda je bio previše
neiskusan roditelj.
– Važni su joj samo novac i dete – rekao mi je. – Baš tim redosledom! – viknuo je i uhvatio
me za lakat, pa sam se malo uplašila. – Dobro zarađuje ali šta ja imam od toga. Ma, da
stan u kom živimo nije moj, otvoreno bi me tlačila – rekao je i njegov dlan na mom laktu
XXI severniBunKeR I 89od 140I pornoBUNKER