bunker21

XXI severniBunKeR I 90od 140I pornoBUNKER
učinio mi se, već, kao neki njegov ritual; uobičajena taktilna pratnja rečima. Što mi se više
žalio na dosadu svog života i na Aninu neprivlačnost, dodir je bio intenzivniji. Otvorila sam
prozor i treznila se dok mi je njegov dlan čvrsto stezao lakat, a prsti gornji deo podlaktice.
Stisak je bio jači kad je Celić počeo da me upoređuje s Anom, za koju je rekao da je od
porođaja telesno potpuno propala. Rekao mi je i kako bi na kraju skoro sigurno ostao sa
mnom. Dok me je iskusno ljubio, njegov dlan i prsti čvrsto su mi stezali lakat, kao da je želeo
da se zauvek spojimo.
To smo uradili kad smo sledeći put bili u simki. Dan ranije smo se na jednom
novobeogradskom splavu ljubili i dirali, ali nam Celić sutra uveče nije našao prikladnije
mesto. Pogrešio je u proceni da će njegov stan u Tadeuša Košćuška biti slobodan, pa nije na
vreme obezbedio smeštaj u 29. novembra, kod svog druga Jovana, za kog se pokazalo da
nije u gradu. Dok smo vodili ljubav u automobilu, Celić mi je stezao struk i grudi i povlačio
me za kosu. Lakat je možda poštedeo jer mi je od onog prvog stiskanja ostala modrica. Začudilo
me je što sam u Celićevoj grubosti osetila nekakvu istinu. Nije mi odmah palo na
pamet da svaka istina i mora i da prija i da boli.
Celić je bio toliko vešt da je u automobilu u isto vreme vodio ljubav, i računa o vratima.
Dok je bio u meni, povremeno je nogom pomerao vrata, da se svetlo u kolima ne ugasi.
Stvar sa svetlom bila je mnogo jednostavnija u stanu u 29. novembra. Tamo smo se morali
premestiti otkako su nas neki vračarski klinci videli u simki. Celić je u 29. novembra uključivao
zidne spot-lampice kojima je okićen ceo Jovanov stan. Pre nego što sam upoznala Celića,
vodila sam ljubav samo u mraku. Pre nego što sam ga upoznala, pošto mi vreme opšte
površnosti i brzine ionako nije prijalo, ne bih imala ništa protiv da sam se rodila pre
pronalaska struje.
Kako piše u antikvarnom izdanju koje sam prodala u knjižari, Beograd je pre oko sto
pedeset godina spao na dva javna fenjera. Jedan je svetleo na opštinskoj kući, a drugi na
Terazijama. Upravnik grada nabavio je nove fenjere i naredio da se nađu na najistaknutijim
lokacijama i da iste takve do Nove Godine svi ugostitelji kupe i stave pred svoja zdanja. Pre
nego što sam upoznala Celića, bila sam kao onaj Beograd s dva fenjera, a sada maltene kao
grad u toj Novogodišnjoj noći, kad je bio obasjan s preko trista šezdeset fenjera!
Osetila sam da mi upaljena cigareta prlji prste. Ugasila sam je i čula kako telefon još
jednom zvoni. Podigla sam slušalicu.
S akcentom na prvom slogu, nikakva nobl prenemaganja a la Français, rekla sam halo.
Ali nije me zvao Celić nego Dušica.
– Mislila sam da se nećeš ni javiti, mila. Mora da je zvonilo dvadeset puta – rekla mi je
kroz smeh kojem je samo ona znala razlog.
Tada je zvonilo tek sedmi put. Dušica je lagala. Svaku zvonjavu čula sam odmah, iako
krajičkom uha.
– S kim ćeš sutra doći na žurku – rekla je.
Ona je rođena 1. maja. Nije mogla da pojmi da bi sem zbog njenog rođendana meni taj
datum mogao da bude značajan i zbog nečeg drugog. A kamoli da bi mi nešto moglo biti
neuporedivo važnije! Celić mi je rekao da će se mnogo toga promeniti čim istekne april i da
ćemo od prvog trenutka maja znatno češće da budemo zajedno. Izbegla sam da odmah
kažem Dušici da, kad nas dvoje potvrdimo taj dogovor, neću moći da odem na njenu žurkicu.
Mogla sam to da joj priznam čim me je pitala da li ću na rođendan doći s Celićem. Ali više
sam volela da ona pati kraće. Čim sam joj rekla da ne znam hoću li kod nje doći s tipom ili
sama, pitala me je zašto.
Nije to najgore što je uradila. Kad sam joj rekla da možda neću doći sa Celićem, rekla
je „odlično“ i počela da nabraja koga je sve još pozvala. Zadržala se na frajerima. Pomenula
je sve muške zvanice. Oni koje sam među njima poznavala delovali su mi mlako. A opet,
iako je Celić bio grublji od svih, bio je toliko emotivniji da je i po tome odudarao. Tja, savre-