bunker21

XXI severniBunKeR I 35od 140I pornoBUNKER
ulice i u zamračene prolaze, pa je počinjala – prvo triput nedeljno, a potom svakodnevno –
da džogira. Iako se više od svega trudila da to izbegne, pred kraj prvog kruga, već sasvim
zadihana, protrčavala bi kroz prolaz iza biblioteke i sramežljivo posmatrala u tamu potopljena,
isprepletena gola tela, koja bi pred njenim glasnim disanjem i razrogačenim očima
uzmicala dublje u mrak – kao da znaju za stid. Slatke laži! Jer, naprotiv, ta gola tela zračila
su svoje javno obeščašćenje toliko ponosno da se ona pred mesečinom obasjanim bisernim
kapljicama znoja na glatkim leđima i nežnim trbusima zaustavljala kao ukopana – njena zadihanost
je tada prelazila u stenjanje – i gutala ih pogledom.
Bogobojažljivi čovek pred takvim prizorom bi u zemlju propao. Njoj, međutim, nije bilo
jasno šta ta gola tela jedno s drugim rade: imala je samo bolnu slutnju. Prigušeni krik,
pakostan šapat, pa jedva čujni smeh, dopirali su do nje iz pravca golih trbuha, pramenova
stidnih dlačica i rozikastih kaiševa kože koji su instinktivno pokušavali da se pokriju, iz pravca
belih dupeta koja su se klatila na završecima kičmenih vrpci. Za Veru M. to su bile nekakve
čudne deformacije njenog maternjeg jezika: „Jebena voajerka... Kuš! Tornjaj se odatle, đubre
jedno!“ Zatamnjena lica, osvetljena tela! Mozak i ruke u znoju! To što je videla bili su duhovi,
ali njihov šapat i smeh postajali su sve glasniji, odgurivali je nazad u mrak ako bi pokušala
da pogledom prodre dublje u njih, proterivali je histeričnim kikotom. Ali, u legendarnom drugom
krugu džoginga, dolazila bi ponovo na mesto odakle je četvrt sata ranije, pribijena uz
hladne zidove uskog prolaza iza zgrade biblioteke, gotovo na kolenima, jedva uspevala da
istrči s glavom na ramenima, i, već izvan sebe, grabila kondome odbačene na pločnik, ili,
ako nema sreće, samo njihove pocepane celofanske omote. U preostalih pet minuta trčanja,
Vera M. drhti od strepnje za svoje blago, koje će, čim stigne kući, pohraniti u spasonosnu
teglicu – garancija izbavljenja – pa čim bude puna, odneće je u crkvu kao svetlucajuće uzdarje
teškim, nepokretnim senkama koje je u uskim drvenim klupama uvek savladaju i ne
daju joj mira.
Preveo s nemačkog Lerherl G. von Hernals
Metka Cajhen (Metka Zeichen) – živi i piše u Beču i Ljubljani.