bunker21

XXI severniBunKeR I 58od 140I pornoBUNKER
Naizgled smo, dakle, bili jednaki. Jedine razlike javljale su se u činovima, onda kada su
neki unapređeni u razvodnike, a kasnije u desetare. Ali, prve bele zvezdice tek su u decembru
nalepljene na maslinastozelena ramena; a ono o čemu ja želim da govorim odvijalo se
uglavnom u oktobru. U oktobru smo izgledali jednako, poput zečijih govana, i Molnar i svi
ostali. Pa ipak, postojala je jedna nevidljiva, ali utoliko značajnija razlika.
Sa gnusnom, rasističkom bezobzirnošću, prinuđen sam da se izrazim na sledeći način:
pripadali smo različitim vrstama.
Mi smo, naime, bili zečevi. Tako su se u moje vreme nazivali regruti koji su primljeni na
fakultete i više škole. A Molnar je pak... pišem ovo oklevajući, i znam da time pomalo pojednostavljujem
stanje stvari... Molnar je bio stari vojnik, to jest, bio je čovek, ljudsko biće. A
čovek, to znači čovek višeg reda. Uz to i bivši zatvorenik, a povrh svega još i ubica; razumljivo
je, dakle, da je on bio gospodar.
***
Ako bih pokušao da objasnim zbog čega su dvogodišnji, to jest regruti koji su vojsku
služili dve godine, zavideli zečevima, a istovremeno ih i mrzeli, počeo bih time da su se
zečevi skidali već posle jedanaest meseci i mogli su da započnu svoje studije, dok su dvogodišnji
pune dve godine trunuli po kasarnama. Zečevi su primljeni na fakultet, umesto da
ih s pijukom u ruci teraju u kamenolom. Zečevi su bili lenji, plašljivi i razmaženi. Zečevi su
bili nespretni i nije im se milio rad. Zečevi su bili bezobrazni i oholi, razmetali su se da imaju
duplu maturu, hvalili se da su, kada se delila pamet, tri puta stali u red.
Puž puzi po vlastitoj pljuvački, a zec po vlastitom izmetu, po zečijim govnima, na koja
inače i podseća, po pitanju istovetnosti, na primer.
Ali, čemu sva ova silna objašnjenja, dovraga više s ovom intelektualističkom finoćom.
Zec je zec i to je to.
(...)
U našim kukavičkim, zečijim očima Mađarska Narodna Armija bila je tamnica, paklena
tamnica u koju smo dospeli posve nedužni i bez ikakve odluke suda. Ona je i u Molnarovim
očima predstavljala tamnicu, ali ne paklenu, već rajsku. Ublaženu tamnicu, pripitomljenu
tamnicu, domestifikovanu tamnicu. Gubitak slobode prepun mogućnosti, sa širokim spektrom
ljudskih prava. Za zečeve poput nas kasarna je predstavljala ropstvo i traćenje vremena.
I Molnar je živeo u ropstvu, rođen je i odrastao u njemu, ali on ga je poznavao i koristio
je – na štetu još većih bednika od sebe – prednosti ropstva i sužanjstva. I on je uzaludno
gubio vreme, ali prethodno je u zatvoru ionako već protraćio svoje najlepše godine, pa je
došao do saznanja da su vreme i život – naš sopstveni, kao i životi drugih – stvoreni s jednim
jedinim ciljem – da budu protraćeni.
***
Inače, najprijatniji deo vojnog roka bio je upravo onaj koji je najviše i podsećao na ropstvo
– jesenji poljoprivredni radovi. U okviru kojih je Mađarska Narodna Armija imala običaj
da pozajmljuje svoje regrute raznim državnim gazdinstvima i proizvodnim kombinatima. Vojnici
bi bez ikakve nadoknade, čisto zarad pukog opstanka, radili dva meseca, pa ipak bi se
radovali što su se ratosiljali kasarne.
(...)