bunker21

eroS i(li) pornoS
XXI severniBunKeR I 121od 140I pornoBUNKER
Sava
damjanov
Eros i Pornos kao dva komplementarna, ali i sukobljena principa, već vekovima egzistiraju
u kulturnoj tradiciji: katkad u njenim glavnim tokovima, katkad na njenim graničnim područjima
kao svojevrsna alternativa. Epohe koje su erotsko u filozofiji, umetnosti ili raznim
vidovima folkora doživljavale kao legitiman i sasvim slobodno tretiran fenomen, nisu
povlačile oštru distinkciju prema pornografskom (ma kako poimale taj višeznačni pojam!) –
za razliku od onih koje su erotizam, a shodno tome i „pornografiju“, vezivale za raznovrsne
tabue i konfrontirale sa sistemom zvaničnih (prevashodno moralnih!) normi i kanona. U tom
kontekstu, narodna kultura uvek je imala specifičan položaj, pošto je mimoilazila direktne
mehanizme kontrole karakteristične za „visoku“, oficijelnu kulturu i uspevala da pronađe
svojevrsne međuprostore u kojima se iskazivalo najšire društveno i civilizacijsko sloboduomlje:
naravno, senka pomenutih mehanizama ipak se nadvijala i nad njom, utoliko više
ukoliko su idejni i ideološki kodovi vremena bili rigidniji prema čulnom, telesnom, seksualnom.
Prepoznatljiva je, na primer, cenzura koju je na tom planu donelo hrišćanstvo, ali i drugačiji
senzibiltet koji su predhrišćanske tradicije negovale, a koji je (manje-više modifikovan
i prikriven) nastavio da živi kroz folklornu predaju i u novim vremenima, te da produkuje
bujnu erotografiju – zvanično, to jest iz perspektive vladajućih društvenih, religijskih i kulturoloških
normi, ocenjenu kao diskurs na opasnoj granici pornografskog.
Konfrontiranje erotskog i pornografskog u današnje doba, brojni pokušaji da se teorijski
osmisle razlike i granice između ta dva fenomena, svakako su u kontradikciji s realnošću
koju živimo, te s masmedijskom i umetničkom praksom. Takve probleme tradicionalna kultura
ne poznaje (barem ne kao relevantne!) ili ih je rešavala raznovrsnim „pokrićima“ za direktnu,
lascivnu, „vulgarnu“ tematizaciju telesnosti i seksualnosti. 1 Međutim, pravo pitanje
povodom „pornografije“ glasi: da li je ona nešto što se odnosi isključivo na sferu erotike,
pošto se najčešće upravo za nju vezuje i pošto je ta oblast najpodložnija društvenoj cenzuri!
Da li su tabui u toj sferi prisutniji nego u mnogim minulim epohama (bez obzira na to što ih
realnost nemilosrdno demantuje!) i da li mi danas – nakon poslednje seksualne revolucije,
u vreme hipi pokreta – ulazimo u neokonzervativizam koji će „legalizovati“ nagonske,
podsvesne i destruktivne sile u većini drugih ispoljavanja osim u ovom, iskonskom i nadasve
1 V. recimo esej Viktora Žmegača, O Povijesti književne sablazni (u knjizi Književnost i zbilja, Zagreb 1982). Naravno, nije
humor bio jedini „alibi“ te vrste, iako je najdelotvornije funkcionisao: religijske – nehrišćanske – šifre takođe, potom...“kritička erotografija“
prosvetiteljstva, najzad sami obredi i rituali u narodnoj kulturi... O tome sam pisao u više navrata (v. Sava Damjanov, Novo
čitanje tradicije, Novi Sad 2002, str. 183-251).