bunker21

XXI severniBunKeR I 102od 140I pornoBUNKER
Može se pretpostaviti, takođe, da je preteća stigma moralne osude s potencijalno
značajnim negativnim uticajem na karijeru, zasigurno i glavni razlog zbog koga još dugo
nećemo videti neku holivudsku ili evropsku divu ili poznatog glumca u punom zamahu u sceni
seksa koja ništa ne skriva pred večno radoznalim (voajerskim) okom gledaoca.
Parovi: hermeneutika veze
On je četrdesetih godina, bivši muzičar; napustio je ženu i dva dečaka, sada radi
kao barmen. Ona je nešto mlađa, domaćica; igrom u amaterskom pozorištu pokušava da
popuni prazninu koju oseća kao nepremostiv jaz između sebe i muža, dobroćudnog taksiste,
s kojim ima malog sina. Svake srede sastaju se u njegovom neurednom samačkom stanu
negde u južnom Londonu i vode ljubav. Uglavnom na podu, uvek željni da se što pre dokopaju
jedno drugog. Gotovo da i ne razgovaraju. Kao da strahuju da bi suvišna reč mogla da
poremeti njihov ritual. Ćutnja podgreva osećaj sigurnosti, zaštićenosti od spoljnog sveta.
Ovo je prolog (eho Bertolučijevog Poslednjeg tanga u Parizu) filma Intimnost (Intimacy, 2001)
Patrisa Šeroa, nastalom po motivima priča Hanifa Kurejšija.
Kada Kler (Keri Foks) jednom prilikom zadrema iznurena seksom, Džej (Mark Rajlens)
će ustati i iz obližnje fotelje posmatrati njeno telo. Počinje da shvata da je to žena od
krvi i mesa, tela uzbudljivog u svojoj nagosti, toliko jasnog prisustva. Prenuvši se iz iznenadnog
sna, Kler će istog trenutka početi da kupi delove svoje odeće, zabrinuta da nije
spavala predugo, jer mora da ide. Ona je ta koja uvek negde odlazi.
Nulti trenutak je onaj kad se Džejev penis nađe u Klerinim ustima (isti onaj trenutak
koji će britanski cenzori ostaviti u filmu ali će Foksovoj izazvati problem u karijeri), simbolično
će označiti njenu prevlast u ovoj vezi koja se zasniva isključivo na telesnom. Kler neće dopustiti
Džeju da i on nju stimuliše na sličan način, prisiliće ga da ostane na podu i rukom će
ga dovesti do vrhunca. Ona odlazi s titravim smeškom na usnama. Od tog trenutka Kler
postaje Džejova opsesija. Odlučuje da sazna gde živi, ali pošto njihov odnos nije dopuštao
suvišna pitanja, on je krišom prati londonskim ulicama. Otkriće da nastupa u pabu na drugom
kraju grada, u pozorišnom komadu Tenesija Vilijemsa Staklena menažerija, u ulozi Lore.
Otkriće da ima muža, neuglednog debeljka, brbljivog ali benignog taksistu (odlični Timoti
Spol) koji je, dok mu je žena na sceni, za razliku od njihovog dečaka koji ushićeno prati svaki
majčin nastup, radije za bilijarskim stolom u istom pabu. Do kraja filma pred nama se odvija
drama običnih ljudi koji nečujno zapomažu, svako u svojoj vrsti usamljenosti. U toj drami će
neko na kraju ipak morati da bude gubitnička strana. Ovog puta, to je muškarac koji je napustio
prethodnu ženu i, u nezgrapnom pokušaju da popravi grešku pred samim sobom,
drznuo se da poremeti nečiju porodicu. Može se pomisliti da odluka žene da ostane s
ograničenim mužem koji je ni u čemu više ne uzbuđuje i nije dobitnička opcija, ali ona je
sigurna da će on uvek biti uz nju, otud i svesna da se to obećanje intimnosti ničemu ne sme
žrtvovati.
Ništa dosadnije i ništa zabavnije od pornografije, dosadnije jer neprekidno varira
isto, zabavnije, jer obećava potpunu bezbrižnost. 13 Ova misao Predraga Fincija definiše film
Devet pesama (9 Songs, 2004) Majkla Vinterbotoma. Mlada američka studentkinja Liza
(Margo Stili) i britanski glaceolog Met (O’Brajen) upoznaju se u Londonu i stupaju u vezu.
Odlaze na koncerte u Brikston Akademiju, gledaju nastupe grupa Super Furry Animals, Franz
Ferdinad i drugih, a potom u Metovom stanu vode ljubav.
Sve pesme u filmu doprinose lirskom portretisanju seksa. I doslovno, svaki seksualni
čin ponaša se kao pesma, oslanjajući se na dužinu pesme, nesputano izražavanje
13 Predrag Finci, nav. delo, str. 336.