Preuzmite kompletan časopis broj 3 u PDF formatu - Portal kulture ...

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
vodi neizvestan život prognanstva: život u kojem pogled i propaganda dominantnih klasa
definišu identitet marginalizovanog drugačijeg umesto njega samog. Život kojim se tada
živelo bio je život drugačijeg-prema-sebi u kojem je ,,ja” osuđeno – drugačije i nalazi se
pod budnim okom i kritički se doživljava kroz svest koja ga pod uticajem kanona smatra
inferiornim. 5 Za izgnano ,,ja” biti znači razmišljati i razmišljati o sebi glasom drugačijeg:
kanona.
Na početku naše analize korisno je reći da je ideja Zapada ta koja dozvoljava
zapadnom kanonu da zauzme nominalno mesto i ostvari kulturni značaj. Ovo nam
dopušta privremenu, ali ipak i pragmatičku slobodu, da se krećemo napred i ispitujemo
strukturnu konfiguraciju široko prepoznatljivog entiteta, „Zapada”. Zapad – bilo da ga
tako shvatamo ili ne – nastao je na osnovu geografskog i kulturnog izgona. Prostorna
ekskluzija daje kredibilitet tvrdnji o konačnom teritorijalnom položaju; i oslobađanje od
neželjenih – kulturnog ostatka: drugačijih – čini pozicioniranje neprekidnih, jedinstvenih
„3000 godina evropske kulture” postojanim i održivim (Batler: 22). Ali, nije teško
zaključiti da u maksimalnoj topografskoj i kulturnoj blizini ne mora postojati ništa
ekstremno drugačije što bi dozvolilo tako apsolutno razdvajanje Zapada i ostalih. 6 Takva
apsolutna odvojenost entiteta koji imaju porozne, grube ivice i međusobno se prožimaju,
više govori o razdvajanju koje je izvršeno da bi se sprovela politička, kulturna, religijska i
intelektualna kontrola, nego o bilo kakvom određenom razgraničavanju koje postoji samo
za sebe, u sebi i po sebi. Do te mere su ove granice dozvoljene od strane uvek interaktivnih
sistema mišljenja; sistema mišljenja koji čine da sadašnjica postoji. Sadašnjica – svet
koji je određen rečju – može tako da se razume kao nebrojive, osmotske ljuske u prahu
univerzuma mikromisli koje su prokrvljene, obložene i srasle jedna sa drugom, umesto binar
ni i sa mo stal ni mo no li ti na su prot je dan dru gom. One ne pre sta no, na iz me nič no jed na
dru gu ob li ku ju i me nja ju.
Si ste mi mi šlje nja, ko ji po sto je u je zi ku i do zvo lje ni su u je zi ku, pred sta vlja ju za tvo re ni
po re dak ko ji se ni kad ne po ja vlju je u sa da šnji ci: uvek je ta mo ne gde, u se bi. Ne u speh da
se po ja vi u sa da šnji ci ne či ni do zvo lje no u je zi ku, ili u je zi ku kao si ste mu po se bi, ma nje
va žnim. Ovaj ne u speh is ti če či nje ni cu da je je zik ono što či ni da ovaj svet po sto ji; i ne posto
ja nje ve ze sa sa da šnji com je uslov za mo guć nost je zi ka i do zvo lje nog u je zi ku – sa dašnji
ce – da funk ci o ni še. Je zik obe le ža va od su stvo sa da šnji ce, u se bi, van se be. Od su stvo
ap so lut ne i sa mo i den tič ne re fe ren ce usled lin gvi stič kog ime ni te lja – su pra, ino va tiv nog
ter mi na ko ji je po du da ran sa sa da šnji com – na dok na đu je se raz li či to šću unu tar je zič kog
si ste ma. Ova raz li či tost ni je ap so lut na i ne pro u zro ku je je sa da šnji ca, ne go se ostva ru je
odr ža va njem ilu zi je cen tra li zo va ne raz li ke uz po moć od ga đa nja: ne pre sta nog od la ga nja
5 Dru ga či je „ne iz be žno se be po sma tra spolja, kao obje kat, lik, ma lu fi gu ru u ogrom nom obra scu” (Gil bert
i Gu bar: 44). Jer dru ga či je „ne mi sli, ne go se pro mi šlja. Ne go vo ri, ne go se pre pri ča va. Mi sao i go vor [...]
na la ze se ne gde dru gde” (ci ti ra no kod Ho la, 87).
6 Ovi en ti te ti su „gru bo oivi če ni i ne ma ju oštre gra ni ce” (Serl, „Te o ri ja knji žev no sti”, 637).
123