ovde - Portal kulture Vojvodine

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
Na rat ork u u priči fa scinira Mandićeva idej a da se „ nepovrat ni prirodn i p rocesi zamene
neprirodnim , a stare nj e, patnj a i smrt pren esu u d ome n umetnos ti, prog l as e
umetnoš ću. ” U ovo j id eji o na povezuje sl ožen e uloge ž en e u sav re menom d ru št vu (biol
ošku, um etničk u, dr uštveno-kori sn u), pa , po sredst vom Mandi ćeve zam ene i de nti te ta,
d oz iva g la sove Ir ene Vrklj an ili Marin e Cv etaje ve. Dubravk a Đurić uočava hi je ra rhiju
odnosa između k njiževni h dela, koju prik az uje š ematski : „Delo i život M. Cvetajeve+delo
i život I. Vrklj an+delo i ž iv ot M. Mandića+ de lo i ž ivot J. Š al go+…” (Đurić 199 7: 119).
Tek kad je u zimu 198 2. napis ao : Ja sam G udurun Ensli n, Ljubi ca Sokić , G ertru da
Stejn, Kr istijan Ens lin, Ta tjana Gorič eva, Me redit Mon k, Ulrik e Ma jnhof , Tat jana
Ma movna, Margare t fon Tro ta, Anica Sav ić -Reba c, Roza Luks emb urg, Na talija
M al ačovska , Suzan Zont ag , Nade žda M an deljšta m, Isidora Se kul ić, Lu A ndreas
Salome, Nojem ina i Rut a, M ajka Te reza, Bi li Holid ej , Pa ti Smit, A leksa ndra,
Lju bi ca Mar ić, Laris Šepit ko, Du bravk a U gre šić, K senija Atanasij ević, L jubica
K osovac, Nadežda Petrović , Žan a Moro, Nada Kolundžija, m or a da j e tek tada
Mi roslav M and ić shvat io ko on u s tv ari jeste (Ša lg o 19 59 : 51) .
Identif ikujući s e ka o rodn o m nogogla sje, Ma ndić ć e, hotimic e i li n e, ant icip irati pitanja
D rugog, kategorij e žens kosti , k oja, p re ma Bartov om i Bodr ij arovo m mišljenju,
ulazi u mo du , 5 ali ć e i a rbitrarni k ara kt er je zika ka o s is te ma znakova d ove sti do krajnjih
m og ućnosti, raspršivši se do nepr epo zn avanja, impliciraj ući sv u pluralnost bića. U
nave den oj k nj iz i, ali i u dr ugim te ks tovima, M andić ć e tr ansgresi rati svoj ro dn i, ali i
diskutab ilizovat i nacionaln i identi tet, upo rno odbi jajući d a bude iko:
Bura zeru, da li si Srbin?
Nisam.
Pa jesi li Šokac ?
Nisam.
Mađar?
Nisam.
P a š ta si onda, bo ga mu jebem?
Rekao s am mu d a se ba vi m p is an jem i da je z ato m eni svejedno ko s am (Mandi ć 1987: 15 ).
S druge s tra ne , multiplikac ija ženskih subj ekata, sl ikâ sa k oj ima s e Mand ić identifikuje,
otelotvo riće s e k ro z jezič ku ig ru, u koj oj je mog uć no u spostaviti al og ične ko-
5 Žan Bo dri jar pi še: „Sve do ci smo isto vre me no eman ci pa ci je že ne i po nov nog ja ča nja uti ca ja mo de. Do
to ga do la zi za to što mo da ne ma ve ze sa že nom, već sa žen skim. Či ta vo dru štvo se fe mi ni zu je u onoj me ri
u ko joj se uki da dis kri mi na ci ja pre ma že na ma (isti je slu čaj sa lu da ci ma, de com itd.); to je nor mal na posle
di ca lo gi ke iz op šte no sti): ta ko po jam ’svr ša va ti’ (pren dre son pied), ko jim se is ka zu je do ži vljaj or ga zma
kod že ne, da nas ula zi u ši ro ku upo tre bu i po či nje da se ko ri sti u ma ko jem kon tek stu. No, tre ba lo bi ta ko đe
uoči ti da že na mo že bi ti eman ci po va na i oslo bo đe na je di no kao sna ga za do volj stva. I sna ga mo de, kao što
je i rad nik oslo bo đen je di no kao rad na sna ga” (Bo dri jar 1991b: 111–112).
154