ovde - Portal kulture Vojvodine

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
Poe zij a vodi i st oj tački kojoj i svi oblici e rotizm a, jedi ns tv u , međuso b no m
prožima nju pose bnih predmeta. Ona nas vodi s m rti i , preko sm r ti, k ontinu i tet u,
P oezija j e več nost (Bat aj 2009 : 2 3) .
zaključa k
Biografija i bibliografija neoavangardnih pisaca često su vezane interpoliranjem faktocitata
. No, nigde se literatura i život nisu tako ultimativno spojili, tako simbiotički vezali,
nigde se nije toliko referiralo na biografsku stvarnost u tekstovima Judite Šalgo i Miroslava
Mandića. Kako beleži Vasa Pavković, „taj transfer u identitetsku identičnost teksta i života,
literature i biografije, najviše je zanimao Juditu Šalgo” (Pavković 2006: 134 ). Palimpsestna
pripovetka „Irena ili o Marini ili o biografiji ”, komponovana od isečaka iz života i projekata ,
ukoliko se, u slučaju Miroslava Mandića, nije radilo o sinonimima, ukazuje, opet , posredno,
preko niza umetničkih praksi – konceptualizma, konkretizma, minimalne umetnosti itd. –
na pitanje identiteta i Drugosti. Uostalom, neoavangarda, onako kako je vidi Mikloš Sabolči,
kreće se između dva pola: tipa znak i tipa krik, pri čemu se performativnosti skloni umetnici,
u koje, po red Ju dite Šal go i Mir oslava Mandića, spadaju i M ar ina Ab ramov ić, S lobodan
Tišma, Katalin Ladik, članovi grupa Kȏ­d, Ǝ, i Ǝ­-Kȏd, a u novije vreme Maja Solar i mnogi
drugi, otvaraju eksplicirajući svoje poetičke stavove, bežeći iz stega jezika i osvajajući nove
umetničke prostore i medije (Kopicl, Raković 1972; Radovanović 1989; Poniž 1984; Šuvaković
2007 i dr. ); s druge pak strane, pisci koji svoje neoavangardne tokove uključuju isključivo
u literarna strujanja, ili se njihov iskorak u druge umetničke sfere svodi na likovne priloge,
pri čemu reč ostaje osnovni prenosilac poruke , poput M . Todorovića , V. Despotova, V. R.
Tucića, razvijaju semantiku poetskog diskursa , kombinujući, između ostalog , i zaumnost
kao kategoriju izražavanja. Jednako decentrirani poput neoavangardista tipa krik, oni ne izlažu
svoje telo, ne otvaraju se ka spolja, histerički, centrifugalno, već se implodiraju, naginju
ka zamišljenom središtu , ka svojoj osi, centripetalno. Kod Mandića je potreba za osvajanjem
prostranstva izraženija nego kod drugih umetnika: dok Judita Šalgo menja položaj (sedi, leži,
stoji), dok članovi grupe Kȏ­d borave istovremeno na različitim mestima, Mandić pešači,
luta, putuje i time savladava zemaljsko vreme.
Os et ivši dv os tru kost svog identit eta , pripad anj e manjinskoj etnič ko j , p a i v erskoj
za je dn ici, pro gonjenoj u jednom istorijskom tr en ut ku kao objektu iraciona ln e mržn je i
geno cida ( Go ldb er g, Rej ner 2003: 17 5 – 200 ; Palave stra 1998: 16 1–213), J udita Š algo s e,
če sto i z me štajući s op st ven o uporište , bil o da p iše pe sm u, p riču ili roman, ve št o koristila
d ualizmom i am biv al encijo m. Njen a n apr egnuta , ve he m en tn a potra ga z a identitet om,
z a, kako će se isp ostaviti, samo fr agme nt arnom etn ogenea lo g ijo m (po rod ic a Rot, Berta
P apanhaj m, Ne nad Mit ro v i drugi pr ed stavnic i jev re jske na ci on al ne zajedni ce ) biće u
znaku is to vremeno g opisiva nj a i t umač enja, de sk ri pci je i metanara tiva s tva rn osti koj u j e
iz gradila i ko ja je, bu du ći suštin ski auto ref erenci ja lna , sklona fr ag iln ost i i im pl odir anj u
kao kr aj njim ish odi štima , cin ično-konačni m rešen jim a. Čest dizas teričn i, katast ro fični
158