ovde - Portal kulture Vojvodine

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
vor ni ka aro mun skog je zi ka o po sto ja nju iz gra đe nog vla sti tog je zič kog iden ti te ta ko ji se u
znat noj me ri raz li ku je od ru mun skog ili bi lo ko jeg dru gog bal ka no ro man skog.
Na su prot ova kvom raz mi šlja nju sto ji da na šnji od nos Ru mu na pre ma pi ta nju et ničkog
od re đe nja Vla ha iz is toč ne Sr bi je, ko je se raz re ša va na sa svim dru goj osno vi. Nji hov
et nič ki iden ti tet ne do vo di se vi še u di rekt nu ve zu s ide o lo gi jom o pan ru mu ni zmu, već
zva nič na ru mun ska stra na ovo pi ta nje po sma tra kao za seb no, tj. ma njin sko. Sa mi Vla si
se be ne svr sta va ju u na ci o nal nu ka te go ri ju Ru mu na, što su ja sno is ta kli pri li kom ovo go dišnjeg
po pi sa sta nov ni štva u Sr bi ji, iako su sve sni po sto ja nja je zič ke po ve za no sti sa ru munskim
je zi kom. Sa lin gvi stič ke tač ke gle di šta, u nji ho vom go vo ru ose ća se ja ka po ve za nost
sa Ru mu ni ma, bu du ći da u nje mu pre o vla đu je ju žna cr ta ru mun skih di ja le ka ta, ba nat skih
i ol ten skih. Raz log za što Vla si se be do ži vlja va ju kao iz dvo je nu bal ka no ro man sku et ni ju
je ste to što su u vi še na vra ta na se lja va li is toč nu Sr bi ju u pe ri o du od XV do XVI II ve ka, čime
su se vre me nom odvo ji li od ma ti ce. Ta ko se kod Vla ha po ste pe no is kri sta li sa la svest o
nji ho voj vla sti toj et nič koj po seb no sti 9 . Dru gim re či ma, et nič ki iden ti tet Vla ha od re đen je
pre ma nji ma sa mi ma, od no sno „pre ma ono me što mi je smo” (Jo seph 2004: 1). Ovo se ni je
do go di lo kod ru mun skog ži vlja u Voj vo di ni, ko ji je sa ču vao isto rij ske, kul tur ne i je zič ke
ve ze sa ma ti com. Bez ob zi ra što su Vla si da nas pri zna ti u Sr bi ji kao za seb na et nič ka skupi
na, nji ho vi zah te vi su sa da po ve ća ni, u smi slu da se sve vi še ču ju po zi vi sa nji ho ve stra ne
o pri zna va nju vla škog kao po seb nog ro man skog je zi ka i ta ko zva ne vla ške pra vo slav ne
cr kve. Zva nič na ro ma ni sti ka i ru mu ni sti ka još ne pri zna ju vla ški za za se ban bal ka no roman
ski je zik: uz di ja le kat ski opis ovih go vo ra, je di no se kao ozna ka je zi ka da je româna
timoceană, tj. ti moč ki ru mun ski (Ne i e scu et al. 2006). Na čel no uzev ši, go vor Vla ha iz Srbi
je pred sta vlja ve o ma slo žen i još ne ko di fi ko va ni skup raz li či tih da ko-ro man skih na reč ja
(Dur lić 1995: 115). Ti me što se je zič ki iden ti tet go vor ni ka vla škog pre no si na nje go vu
društvenu ulogu i značaj u tesnoj je sprezi sa kulturnim i konfesionalnim identitetom same
vlaške sredine (Bugarski 1993: 8–22; Katičić 1992: 35–54).
Sve ovo nedvosmisleno govori kako se na Balkanskom poluostrvu jezičke granice neprekidno
prekrajaju, odnosno da se njihov broj konstantno povećava pojavom novih jezičkih
formi. Ovakva jezička raslojenost možda koncepcijski odgovara ideji o jezičkom diverzitetu
na jednom (relativno malom) geografskom području, ali svakako ne odgovara praktičnim
potrebama savremenih balkanskih društava i jezičkoj ekonomiji. Ponajpre, ona može predstavljati
kako povod za nastanak ili produbljivanje novih nacionalnih, etničkih, religijskih i
drugih sukoba tako i uzrok za stvaranje i/ili izazivanje sukoba tamo gde ih ranije nije ni bilo.
9 Suprotno od navedenog, Vinifrit je u svojoj knjizi o Aromunima (The Vlakhs) istakao kako Aromuni
(prema njegovom nazivu Vlasi) „kao manjina nikada nisu izgradili svoj etnički identitet” (Winnifrith
1993), što nije tačno.
56