ovde - Portal kulture Vojvodine

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá
de „oplođeno” Balkanom, svojim „mladim, vitalnim delom”. U putopisnoj fikciji, bajkama
koje govore o Drugom svetu, a u proteklih stotinak godina i na filmu, istočnom zemljom
gospodari žena koja je personifikuje. Ljubavna afera sa kolonizatorom okončava se tragično
po nju, ali je rezultat rađanje novog vojskovođe, ili mudraca (Shohat 1997: 23). Vojskovođa
kojem se pripisuju atributi poput „neobične snage”, „vitalnosti”, „lepote”, zapravo je uvod u
simbiozu Istoka i Zapada, on je hibridni produkt u kojem se stapaju civilizirajuća misija Zapada
i mladost i vitalnost Istoka.
Pu to va nje i du Šev ni ne mir
Putopisni žanr dotiče nemir pojedinca i društva koji postkolonijalnoj kritici uporno
izmiču (Musgrove 1991: 31). On se slaže da je osnova putopisnog žanra u strukturi obreda
prelaza, kako ga je formulisao Arnold van Genep, i prostornom prelasku iz jedne zone u
drugu, koji se može posmatrati kao kritični momenat za identitet subjekta. Dok u starom
ili srednjem veku pojedinac napušta poznati prostor u želji za osvajanjem, pridobijanjem
prirodnih resursa, u buržoaskom društvu ga motiviše želja za prelaskom, ulaskom u neutralnu
zonu gde je njegov stari identitet poništen. U doba rastuće industrijalizacije, subjekti
napuštaju poznati prostor u težnji za pronalaženjem autentičnosti, izvorne jednostavnosti,
neiskvarenog prostora. Putovanju prethode depresija i anksioznost, pa nezadovoljstvo postojećim
identitetom biva zamenjeno izlaganjem identiteta krizi. U devetnaestom veku, putovanje
u malo poznate krajeve smatralo se efikasnim lekom protiv depresije i kao takvo bilo
preporučivano od strane lekara.
Opservacija Arnolda van Genepa o obredima prelaza ukazuje na scenario promene statusa.
Termin „obredi prelaza” koristi se da označi pojedinačnu ritualnu praksu, dok se sastoji
iz tri komponente: separacije, liminalnosti i inkorporacije. Neutralna zona je otvorena i
dostupna kao neispisano polje Afrike, okruženo svetim zonama koje su kulturno kodirane.
Te zone se najčešće prikazuju kao pustinje, netaknute šume, prostor na koji svako može otputovati
i koristiti njegove prirodne resurse. To podrazumeva i oznake svetosti, teritorije
na različitim stranama neutralnih zona su svete svakome ko je u njima. Onaj ko prelazi iz
jed ne zo ne u dru gu, na ći će se fi zič ki i ma gij ski u zo ni ko ja je iz me đu dva sve ta, pa se u postkolonijalnoj
terminologiji sugeriše da odnos između dominantnog i inferiornog omogućava
istraživanje sakralizacije. Putovati znači kretati se između svetova. No, to nije izostanak
nego nedovoljna definisanost identiteta. S obzirom na to da je njegov identitet nesiguran,
uzdrman, putnik nije samouvereni kolonizator, već rascepljeni subjekt. Putovanje i prelazak
granice podrazumevaju geografsku i psihičku podvojenost, anticipiraju konfuziju uspostavljenog
reda koja postaje kulturna disfunkcija. Nestabilnost i psihički konflikti postaju simptomatični
ne samo za individualne subjekte nego za čitav ideološki sistem, jer se pojedinac
koji putuje susreće sa novim obrascima kulture i suprotnim vrednostima. Pojedinac koji se
kreće između svetova sličan je mitskom heroju koji treba da pređe put prepun opasnosti, da
osvoji i pobedi. Modernističko prilagođavanje van Genepovog shvatanja nalazi izraz u radovima
Jungovih sledbenika. Dete, nezadovoljno socijalnim okruženjem i porodičnim od-
92