Књиге Макавејске

3 of 20
покушај Погрома Јевреја с пијаним слоновима из времена Фискона, па je све то пренео у једно
раније време, приписујући оба догађаја једном лабилног карактера и владања цару, као опомену
властодршцима да не прогоне Божији народ Израиљ, a Израиљцима, својим читаоцима,
апологетски доказ и пример: да се не боје у евентуалним новим гоњењима, јер Бог никада неће
оставити Свој Храм и Свој народ.
У којем би онда времену могла настати 3 Макавејска? По самом садржају и тону књиге, она
није писана у време неког гоњења (као што je обратно јасно за књигу Пророка Данила, посебно од
7. до 12. главе), него у доба просперитета нације у Египту. Можда je написана, како мисле извесни
коментатори, у време кад је Књига Јестире (с додацима) преведена на грчки и донета у
Александрију из Јерусалима: „четврте године царовања Птоломеја и Клеоиатре" (како стоји у
Јест. 10, 31), тј. око 114 г. пре Хр. за време Птоломеја IX Латироса и Клеопатре IV или V (негде те
године променио je супругу), или пак неку деценију касније кад je опет владао један царски пар
Птоломеј-Клеопатра. Ово мишљење заступају они критичари који истичу блискост 3 Мак. са
Књигом Јестире, као што смо напред навели. Било како било, сва она наведена мишљења сматрају
да je 3 Мак. написана у време јелинског царства Птоломеја, дакле, пре римског периода.
Постоји, међутим, у новије време мишљење извесних научника о каснијем времену настанка 3
Макавејске, који појаву књиге везују за доба римске владавине, и конкретно у време цара Гаја
Калигуле (37-41 г. после Христа), из времена чије владавине се два догађаја прилично поклапају са
две кључне теме наше књиге: покушај оскрнављења Храма у Јерусалиму и гоњење Јевреја у
Александрији. Посреди је овде напред поменута сличност 3 Мак. са делима Филимона
Александријског: К Флакону, и Послање Гају као и са Јудејским ратом Јосифа Флавија. Наиме,
римски цар Гај Калигула, ноторни ексцентрик и лудак, „толико је увредио своју судбину", како
пише Ј. Флавије (Јуд. рат, II, X, 1-5, §§ 184-203; срп. превод Д. Глумца овде је непоуздан), „да je
сам себе сматрао богом, и тражио да га и други тако и сматрају и зову ... па је своју безбожност
продужио и на Јудеју. Jep je послао Петронија са војском у Јерусалим, наредивши да у Јерусалиму
постави у Храму своје кипове, а ако Јудејци не прихвате, да оне који спречавају побије, а сав
остали народ (έθνος - нацију) да прода као робље. Али, ове наредбе беху у власти Божијој" додаје
Јосиф, тј. Бог их je спречио. Како? То Јосиф даље описује: отпором побожног народа у
Јерусалиму, који je био готов рађе да сви умру него да такво светогрђе допусте; рађе „да сав народ
са женама и децом буде принет на жртву", него да се царев кип постави у Храм Божији.
Петроније, после свих неуспелих претњи Јеврејима, покушао je да од цара затражи измену одлуке,
али je цар писмено одговорио претњом њему лично смрћу, но „случајно" царево писмо je стигло
27 дана после вести о Калигулином убиству. – Овај догађај je, дакле, могао послужити писцу 3
Мак. као историјска подлога за прву причу о покушају Птоломеја Филопатора, по карактеру
ексцентрика као и Калигула, да оскрнави Свети Храм у Јерусалиму.
Други догађај - прогон Јевреја у Александрији - збио се, такође, у време Калигуле, 38 г. по
Хр., и детаљан опис тог „првог антисемитског Погрома у Јеврејској историји" писац 3 Мак.
могао je забележити, као што га је записао савременик догађаја Филон Александријски, у делу
упућеном Авилију Флакону, Калигулином префекту Египта, који је подржао погром од стране
Јелина извршен тада над Јеврејима, сатераним у гето у једну од пет четврти Александрије. Ево
извода из тог описа Филоновог (Εις Φλάκον, 68): „Већ су и читаве породице, мужеве са женама,
децу одојчад са родитељима, запалили они најнемилосрднији од свију (Јелини у Александрији)...
И кад нису имали дрва за ватру, сабрали су грање и димом су их више него огњем погубили ... чија
су тела полуспаљена лежала помешана, страшнога и најболнијег изгледа". И у другом делу
Филоновом, Посланство Гају (кад је следеће 39/40 г. сам Филон ишао у Рим на челу јеврејске
делегације да моли Калигулу за престанак гоњења), стоји (§ 124): „Истерали су Јевреје из њихових
кућа из четири кварта и сабили их у врло тесан део једнога кварта... Сабравши толике десетине
хиљада заједно људи и жена и деце, као стадо и стоку из целог града у мали део као у неки обор,
смислили су да кроз мало дана нађу гомиле ненадано мртвих (услед мучења и глади) ... После