Књиге Макавејске

2 of 46
Пешито неки век касније.) Стил писца je прост и сличан хроничарима Старог Завета, нарочито
књигама о Царевима и књизи Дневника. Види се да одлично познаје Библију, чак и библијску
поезију, и историју свога народа. Његова дискретност и објективиост у опису догађаја и личности
за дивљење je, тако да улива поверење у аутентичност описаних догађаја и људи. Писац
очигледно не симпатише Јелине пагане и нарочито не своје сународнике Јевреје ренегате, који су
прихватили идолопоклонички Јелинизам, али, за разлику од писца 2 Мак., он њих описује с
пажњом и опрезним речима. Очигледно je да он намерно избегава да спомене имена двојице више
него недостојних јудејских првосвештеника, Јасона и Менелаја, за које писац 2 Мак. не штеди
речи критике и осуде. Ипак, у 1 Мак. 7,5 и 9, писац помиње првосвештеника „Алкима
безбожнога".
Нема сумње да се 1 Мак. може назвати националном јеврејском књигом, али je
„национализам" њеног писца укорењен у бићу, животу и историји Израиља као Изабраног народа
Божијег. Историјска вредност ове књиге je велика. Има се утисак често да je писац, осим што
добро зна топографију догађаја, каткад био и лични сведок и очевидац многих збивања и сусрета
(нпр. 1 Мак. 6,39; 7,33; 8,19; 9,43), па и докумената из прве руке. Зато се с правом закључује да је
савременик тих догађаја. Писац помиње у 1 Мак. 9,22, да je користио извесне записе историје
ратова и добрих подвига Јуде Макавејца, што може означити и записе других (нпр. Јудине браће),
али и његове личне, док у случају Јована Хиркана (16,24), он упућује читаоца, слично
хроничарима из Књига о Царевима, на документа која он није даље користио, jep je свесно своју
књигу ограничио на Мататију и његове синове: Јуду Макавејца и његову Браћу (што је учинио
веома мудро, jep историја Мататијиних унука, и нарочито праунука, срозала би га са библијских
висина, ваљда и зато што догађаји њиховог времена нису имали онај значај за Израиљ Божији који
има Макавејска историја).
У своју књигу наш писац уграђује 12 докумената-писама која се тичу историје Израиља,
којима су неки критичари склони да порекну аутентичност, но други научници их бране и доказују
њихову историјску достоверност. Ти документи су: Писмо Римљана Јуди (8,22-32); Писмо
селевкијског цара Вале Јонатану (10,17-20); писмо царева Димитрија I и II и Антиоха VI истоме
(10,25-45; 11,30-37 и 57); писмо Јонатаново Спартанцима и цитирано писмо спартанског краља
Арија првосвештенику Онији (12,6-18 и 20-23); писмо царева Димитрија II и Антиоха VI Симону
(13, 36-40 и 15, 2-9); писмо Спартанаца Симону (14,20-23); писмо конзула Луција цару Птоломеју
(15,16-21) и копија једног натписа у част Симонову (14, 27-45). (О већини ових писама говоримо у
напоменама).
Не могући поближе одредити самога писца 1 Мак., библисти и историчари настоје да макар
приближно одреде време писања и појаве ове књиге. Како 1 Мак. описује време између 175-135 г.
пре Христа и како у 13, 30 писац каже за споменик на породичном гробу Макавејаца у Модину,
који je Симон подигао по смрти Јонатановој, око 142 г., да стоји „до данашњега дана", што
претпоставља временско растојање од деценију-две, већина научника, сматрајући да је књига
записивана одраније, ставља њену појаву негде око 120-110 г. пре Христа. Неки пак снижују овај
датум и до смрти Јована Хиркана, 104 г., јер писац упућује на Хирканову хронику: „књигу дана
његовог првосвештеништва" (16,24), што индиректно упућује да je он писао, бар тај завршетак,
непосредно по смрти Хиркановој. Тако би се година појаве 1 Мак. одредила негде око 100 г. пре
Христа. Taj датум, међутим, ниуком случају не може бити померан наниже до 63 г. пре Хр., када
су Римљани заузели Јудеју и Јерусалим и уласком самога Помпеја у Светињу над Светињама
(Јосиф Флавије, Јуд. рат, I, 7,6,152) опет оскрнавили Храм, јер у том случају став писца 1 Мак.
према Римљанима не би могао бити онако похвалан какав је изнет у 8 глави.
Што се тиче религиозног садржаја и значаја 1 Мак. рећи ћемо само неколико основних мисли
(читалац ће наћи више у нашим напоменама на значајнија места, на крају ове књиге). 1 Мак. је
књига која наставља библијску традицију јеврејских хроника из времена Судија и Царева, само