Књиге Макавејске

1 of 38
УВОД У ДРУГУ МАКАВЕЈСКУ
О називу ове књиге као Макавејске већ смо рекли у уводу о Макавејцима, а овде подсећамо да
je Климент Александријски (Сtром. V, 14,97) споменуо писца 2 Мак. овако: о συνταξά-µενος την των
Μακκαβαϊκών επιτοµην = „састављач скраћене (историје) Макавејаца", што и сам писац каже у 2
Мак. 2, 23: „Све што je описао Јасон Киринејац у пет књига, покушаћемо да скратимо у један
састав (=зборник)" - Λ' ενός συντάγµατος έπιτεµεΐν. Зато извесни научници с разлогом
претпостављају да овај епитом (данас би рекли: дајџест), који је касније (у старим рукописима
LXX: А и V, који садрже и 2 Мак.) назван „Макавејска 2", и првобитно је носио назив Макавеја, јер
описује дела само Јуде Макавејца (а не и његове браће), тако да би првобитни назив могао бити
отприлике: „Епитом дела Јуде Макавеја". У сваком случају, сам писац наше данашње 2 Мак.
опширно говори (у 2, 19-32) о начину настанка своје књиге, признајући одакле je и како саставио
своје дело.
Библијска наука не оспорава тачност тога исказа, иначе непознатог нам састављача епитома
из опширнијег, у 5 томова (= ролни, свезака) написаног историјског дела Јасона Киринејца. У вези
пак сa Јасоном из Кирине, града на Средоземном мору, западно од Александрије (данас Ел-Беида у
Либији), у области Киринаици, која je спадала у Птоломејско царство, више је питања у науци
него ли одговора. Ипак се може закључити да je то био Јудеј из јеврејске Дијаспоре у Египту, врло
добро образован у грчкој култури и језику, добар познавалац светске историје и државне
администрације Селевкијског царства, о којем понајвише говори. Kao очигледно дубоко верујући
Јудејин, он добро познаје Палестину и нарочито Јерусалим и Храм, као и Мојсијев Закон и
јеврејске верско-моралне обичаје и обреде. Не знамо који су били извори његових информација о
догађајима у Јерусалиму и Јудеји у време Макавејаца, али су сигурно били добри извори, jep по
мишљењу многих научника претпостављају усмена обавештења очевидаца. Дело Јасоново je, по
мишљењу стручњака, било писано у стилу патетичне историографије, која настоји да изазове
саосећање код читаоца. Извесни његови морални закључци, етичке поуке после неког догађаја,
проистичу спонтано, али најчешће су плод доброг познавања Библије и личне верско-моралне
ангажованости самога писца.
Што се тиче епитомиста (скраћивача), тј. писца данашњег текста 2 Мак., о њему, такође, не
знамо нешто поближе, осим што се насигурно претпоставља да je и он Јеврејин из Дијаспоре,
највероватније из Александрије. Он се показује као одличан зналац правила оновремене јелинске
историографије и јелинистичког стила, правила писања и скраћивања (о чему говори у 2, 24-32;
види тамо и нашу напомену), а у свом тексту као да понекад оставља могућност читаоцу да и сам
потражи и прочита опширније дело Јасона Киринејца (које je до данас остало непознато). Ово
скраћивање се заиста може лако видети нпр. у 2 Мак. 13,19-26, а да се и закључити по извесним
празнинама, пропустима, прескакањима, изненадним почињањем нове теме (8,1), што je све
резултат наглог скраћивања једног ширег и конзистентнијег казивања. Да у пишчевој изјави о
коришћењу опширнијег дела и његовом скраћивању није по среди литерарна фикција, може се
видети нпр. у 6,12-17 и 15,37-39. Такође, своју најаву да скраћује Јасоново дело „o Јуди Макавеју
u његовој браћи и о очишћењу Храма и обнови Жртвеника" (2,19), писац 2 Мак. није испунио, јер
о Јудиној браћи нема речи у 2 Мак., пошто се она зауставља на Јудиној победи над Никанором,
тако да ни саму смрт Јуде Макавејца не доноси. Но све ово не значи да данашња 2 Мак. није