Књиге Макавејске

1 of 27
УВОД У ЧЕТВРТУ МАКАВЕЈСКУ
Књига 4 Макавејска, написана грчким језиком, налази се иза прве три Макавејске у
најстаријим рукописима: S (=Синајски, из 4-5 века), A (=Александријски, 5 в.) и V (=Венецијански,
из 8 в.), са насловом Μακκαβαίων δ'. (Нема je у кодексу В = Ватикански, из 4 в.). У науци се
сматра да је овај наслов псевдепиграф, јер књига je, као што ћемо даље видети, уствари једна
философско-морална беседа у похвалу Мученицима из доба Макавејаца, описаних у 2
Макавејској, на коју се ова књига понајвише и ослања. Иначе, 4 Макавејска, како ћемо je и ми по
традицији звати, била је раније приписивана Јосифу Флавију (37-100 г. после Христа) и налазила
се међу његовим делима под насловом Περί αυτοκράτορας λογισµού (=О самовладару разуму), и као
дело Јосифово са тим називом помињу je Јевсевије Кесаријски и Блажени Јероним. (У неким
издањима Јосифа Флавија носи наслов Περί σώφρονος λόγου). Касније се појавила и са насловом:
Ίωσίππου εις τους Μακκαβαίους βιβλίον-или λόγος), тј. „Јосифова књига (или: реч) о Макавејима".
Четврта Макавејска није унета ни у девтероканонске књиге Старога Завета Источне
Православне Цркве, али je, као што рекосмо, садрже стари рукописи Септуагинте, а Синопсис Св.
Писма, приписан Св. Атанасију Великом (PG 28, 430-433), ставља je, уз остале Макавејске три
књиге, као αντί -λεγόµενα (али не и απόκρυφα). У црквеним издањима Старог Завета у Грчкој
Цркви, 4 Мак. обично стоји сасвим на крају, са оваквом напоменом испод текста: „Мада се ова
достојна проучавања књига не броји међу канонске књиге Старог Завета, ништа мање међутим
она се налази у неким од старих рукописа грчког Старог Завета, и то у A, S u V, и обухваћена je u
од неких његових издавача, a постоји и у одобреним од нашег Светог Синода атинским издањима
1844 и 1892." Четврта Макавејска je врло рано преведена на сиријски језик. У латинској Вулгати
je нема (спомиње je само Catal. Claromontanus као: Maccabeorum lib. quatros), а на латински језик
преводи је делимично Еразмо Ротердамски (поч. 16 в.) у полемици са Лутером. Словенски ни
руски превод, колико знамо, не постоји. Од Јевреја користио ју је, колико се зна, тек Јосиф бен
Гурион, звани Јосипон, у Средњем веку (9-10 в.), када je писао историју Јеврејског народа на
библијском јеврејском. Постоје савремени новогрчки и енглески преводи које смо користили
(видети у Литератури на крају књиге).
Садржај књиге: У уводу писац, боље рећи говорник, износи философски доказ да je побожни
разум владар над страстима, наводећи, углавном по стојичкој и платонској философији, које су то
страсти и врлине. За доказ тога, осим философског дискурса, сличнога стојичкој философији,
писац наводи примере праведника из Старог Завета, но највећи ћe му доказ бити страдање Седам
Браће из доба Макавеја, претпостављено као познато слушаоцима-читаоцима. Пре описа самог
страдања, писац укратко износи историју гоњеља побожних Јевреја од цара Антиоха IV Епифана;
затим износи страдање старца Елеазара и своју беседничку похвалу истоме; даље следи
приближно исти књижевно-беседнички поступак и са Седам Браће, чије страдање прилично
реторски описује и још речитије их похваљује. При свакој згодној прилици он својим
слушаоцима-читаоцима понавља свој доказ-закључак: да побожни ум влада над страстима, и
телесним и душевним. Ово нарочито истиче кад описује материнске и душевне патње јуначке
Мајке витешких Синова, којој плете највеће венце похвала, све до краја књиге, коју завршава
прослављањем Јеврејских Мученика, који су својим страдањем за веру, народ и отаџбину
прослављени од Бога на Небу.
Као што рекосмо, књига је једна јеврејска философско-богословска расправа, тачније дискурс,
говор, врло вероватно једна учена синагогална беседа, но како ова књига није у јеврејском канону,
поставља се питање тога, пошто се у синагогама читају обично само канонске књиге. Међутим,
видећемо даље, да више проучавалаца сматрају да je ова књига Панегирик Мученицима, одржан у
синагоги, у Александрии или можда пре у Антиохији.