Ekumenski zbornik 2006/07

Biblijska refleksija na temu „jedna, sveta, saborna (katholiké),
apostolska Crkva. (Nicejsko-carigradska veroispovest)
Christoph Tapernoux (prevod: V. Ivičiak)
Na kraju završne molitve u subotu 9. septembra 2007. u Sibiu na Trećoj
evropskoj ekumenskoj skupštini, nekoliko mladih odraslih delegata i stjuarda
konferencije, iza okupljenih na jednom velikom trgu, uzvikivalo je reči koje su 1999. u
Rumuniji glasno bile odjekivale kad se papa Jovan Pavle II pojavio pred narodom
zajedno sa nedavno preminulim rumunskim pravoslavnim patrijarhom Teoktistom.
Ove reči su glasile: „Unitate, unitate – Jedinstvo, jedinstvo...“ Pri tome su ovi mladi
ljudi obrazovali krug koji se brzo širio. Kod mene je ovo izazvalo osećaj klaustrofobije
– i to je bilo prvi put u mome životu da taj osećaj imam na otvorenom prostoru.
Razlog nisu bili uzvici, već teskoba koja je kroz njih nastala i potreba nalaženja još
nekog izlaza. Da li sam imao slobodan prostor da se guram kroz mnoštvo ljudi ili sam
morao da uđem u rimokatoličku crkvu koja se nalazila pored? .......
Pošto se pre službi Božijih u sedam različitih crkava nije mogao obezbediti
jedan doručak, bio sam veoma srećan da su me dva katolička sveštenika iz Sent
Galena posle završne molitve bukvalno uhvatila i pozvala na ručak. I na ručku se
naravno razgovaralo i o „stalno konsekventno primenjivanom razlikovanju između
crkava (one istočne koje su nezavisne od Rima) i crkvenih zajednica (one koje
proizilaze iz Reformacije)“ od strane Rima u periodu posle 2. Vatikanskog koncila.
Ovo se nalazi u Dekretu ekumenizma UR 19ff i tu je ostala još jedna „pukotina“
otvorena. Ovakvo razlikovanje između crkava i crkvenih zajednica je za „evangeličku
stranu“ „ekumenski neosećajno“, kako je to rekao predsedavajući biskup Evangeličke
crkve u Nemačkoj (EKD) Wolfgang Huber (U duhu slobode. Za ekumenu profila
2007, 121). (Već sam jezički stil Kongregacije za pitanja vere, za razliku od 2.
Vatikanskog koncila, gde se često govori „mi verujemo“, čini mi se svaki put iznova
vodi ka eskalaciji.)
Važno mi je postalo i pitanje obojice katoličkih kolega, šta imaju naše protestantske
crkve, ili ako hoćete „crkvene zajednice“, da kažu na temu „crkva“?
Ovde želim da pokušam da odgovorim najpre kroz jednu refleksiju na osnovu
Novog Zaveta (NZ).
Ali najpre jedna kratka primedba i ograničenje u svetlu kraljevstva Božijeg:
„Zar Gospod nije mogao ovako da se postavi pred nas: „Šta imam ja
zajedničko sa razlozima vaše podele? Prvo tražite carstvo Božije i njegovu
pravednost (Matej 6,33) i tako će razlozi vaše uzajamne ljubavi prevagnuti nad
razlozima vaše podele.“ – piše Christoph Heinz, evangelik (KEK Studienheft 10, ed.
Gyula Nagy: Die konziliare Gemeinschaft, 1978, 58)
a) Jedna crkva:
S pravom stoji u uvodu I odeljka Ekumenske povelje (Charta Oecumenica)
citat iz Poslanice Efescima 4, 3-6: “ Trudeći se da pomoću spone mira održite
jedinstvo Duha (up. Dela apostolska 4,32; Filipljanima 1,27; 2,2). Jedno je Telo i
jedan Duh, kao što ste i vi, kad ste pozvani, na jednu nadu pozvani. Jedan je
Gospod, jedna vera, jedno krštenje (up. 1.Korinćanima 12, 13). Jedan je Bog i Otac
svih, koji je nad svima, kroz sve i u svima.”
Postoji razlog zašto „jedna Crkva“ u starocrkvenoj veroispovesti nije dobila poseban
odeljak nego je stavljena u 3. odeljak gde se ispoveda vera u Duha Svetog. Crkva
egzistira (tačnije: ek-sistira), osnov njenog postojanja je mimo nje a ne u njoj samoj;