Ekumenski zbornik 2006/07

Grkokatolička crkva, egzarhat u R.Srbiji, i Evangelička A.V. mađarski distrikt. Od
samog početka je EHO organizovao „molitve za mir”, kroz niz godina je to bilo
jednom sedmično, da bi poslednjih nekoliko godina bilo jednom mesečno. No,sve su
to oblici zajedništva, bez kojih ne samo što mi kao crkve ne bi smo znali, već niti
želeli da više živimo, jer je to postala potreba široke javnosti u gradu, kao i u svim
drugim mestima gde se to na sličan način praktikuje.
U ovom smislu moram da izdvojim jedan događaj koji će sigurno ostati kao
jedinstven u novoj istoriji. Reč je o interkonfesionalnom skupu, bogosluženju
zahvalnosti, nakon što je u Dejtonu postignut sporazum o prekidu ratnih sukoba u
Bosni i Hercegovini, decembra 1995. Skup je održan u Novosadskoj sinagogi, gde su
bili prisutni gosti iz Beograda i drugih gradova, a od svih hrišćanskih konfesija do
Jevrejske i Isamske zajednice, oko 25 sveštenih lica i više horova, kao i veoma
cenjene gošće iz Savezne republike Nemačke koje je predvodila gospođa Raiser. I
onda tog trenutka je došlo do iznenađenja i neprijatnosti za starešine Jevrejske
zajednice: našli su se na početku same svečanosti u teškoj dilemi, jer su se setili da
su njihovi preci pre tačno 50 godina doneli čvrstu odluku da nikada više ne kroči
noga ni jednog Nemca u tu sinagogu, pošto je iz nje do 1945. godine na stotine
Jevreja bilo odvedeno na stratišta i pogubljeno, a mnogi od njih su bili poniženi i
držani u „pritvoru” upravo u toj sinagogi... No, u toj neizvesnosti, ipak su nam dali
saglasnost da svečanost može da počne uz učešće gosti iz Nemačke. Šta se
zapravo dogodilo? Sa strane domaćina je došlo do oproštenja! Oni su se tog istog
trenutka setili i te starozavetne zapovesti o «oprosnoj godini«, koja pada svake
pedesete godine. A nama kao hrišćanima je to primer i izazov: zar naši razlozi i
obaveze za praštanje i svedočenje o Božjem oproštenju nisu veći i aktuelniji?
Siguran sam da jesu. Činimo to svim svojim snagama, pojedinačno ali i zajedno!
Mi smo svi shvatili da svi pokušaji i napori koji smo mi i mnogi drugi sa nama
uložili imaju svoje potpuno opravdanje već i samo radi takvog jednog događaja!
To što nadalje karakteriše naše ekumenske i interkonfesionalne aktivnosti u
toku decenije između 1990. i 2000. godine jesu mnogi susreti i razgovori na na tzv.
«okruglim stolovima« koji su organizovani od strane »Konferencije evropskih
crkava«(KEK-a) i „Saveta evropskih episkopskih konferencija”(Rimokatoličke crkve).
U tim prilikama smo se susretali delegati i predstavnici iz skoro svih
hrišćanskih crkava (od najmanjih do najvećih) što zapravo niko nije ni postavljao kao
pitanje, jer smo se svi osećali „premali” u pogledu velikih i složenih problema, pa sve
do predstavnika Jevrejske i Muslimanske zajednice. U ovom trenutku procenjujem da
smo se sastajali najmanje 5 puta godišnje u različitim sastavima i na različitim
mestima, od kojih najčešće u našoj zemlji ili u Mađarskoj. Učesnici „okruglih stolova”
su bili iz SRJ, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, a kao gosti često iz Nemačke,
Engleske, Švajcarske, Austrije i drugih zemalja. Delegaciju iz SRJ je karakterisao
visok stepen korektnih međusobnih odnosa, poverenja i razumevanja, što je
predstavljalo vidnu snagu istine, koju smo verovali i zastupali za sveopšte dobro.
Takva iskustva ne bi smela da izblede i padnu u zaborav ni u toku dužg vremenskog
razdoblja.
U tom periodu su bile veoma dragocene posete najviših predstavnika crkava
Evrope i sveta, koji su vodili razgovore o svim aktuelnim i ključnim pitanjima sa
predstavnicima naših crkava, kao i predstavnicima vlasti. Među njima je bio
Generalni sekretar ESSC Dr K. Raiser 1993. g. (što je bila uopšte prva poseta našoj
zemlji na tom nivou), otprilike jednom godišnje nas je posetio i Generalni sekretar
KEK-a, kao i delegacije drugih uglednih ličnosti. Krajem maja 1999. za vreme
žestokih bombardovanja posetio nas je Generalni episkop Evangeličke a.v. crkve