Ekumenski zbornik 2006/07

JR: Mnoge su se lepe stvari desile u mom životu. Želim da naglasim – mala
stvar je veoma važna. Moramo paziti na svaku sitnicu u svom životu. Svi smo dobri
kad nam dobro ide. Kad nas život stegne onda iz nas izlazi ono što je u nama, i što je
u našem srcu – ljubav ili mržnja, opraštanje ili inat. Znači, trebalo bi gajiti dobre stvari
u sebi svaki dan. Mnogi počnu dobro, a završe loše. Lucifer je počeo kao anđeo a
spustio se veoma nisko. Staljin je bio u semeništu a završio kao čudovište, sv.
Augustin i sv. Pavao počeli su nisko, a završili kao sveti. Ko izdrži do kraja taj će se
spasiti. Tek na kraju ćemo videti da li smo gledali na sitnice kao što je gledao Jovan-
Pavao II ili Majka Tereza iz Kalkute, koji su bili veliki i sveti i gledali su svaku sitnicu i
svakog čoveka kog su sreli. Ulagali su svu svoju moć, svoju ljubav, svoju svetost.
MS: Kako prevazilazite sve teškoće u Kanadi?
JR: U stvari, ja i nemam nekih poteškoća. Jedino to što uvek postoji neka
nostalgija za rodnim krajem, za najmilijim koji su tako daleko. Nostalgija se ne može
lečiti ničim drugim, jedino kad se vratim, napijem se vode sveže iz tog bunara i tada
se mogu vratiti nazad sa novom energijom i novom silom, i produžavam svoj
misionarski život. Za nedelju dana sreo sam 200-300 ljudi meni jako dragih. Jako
sam srećan. Srce mi je puno. Vraćam se u Kanadu napunjenih baterija na svoj
misionarski rad. Mi smo mala tačka u istoriji, mala tačka u Kanadi ili na zemaljskoj
kugli. Zemaljska kugla je mala tačka u vasioni u tom Božjem planu našeg spasenja.
MS: Kako izgleda Vaš misionarski rad?
JR: Imam u Kanadi teritoriju veličine naše Vojvodine. Svaki dan imam
bogosluženja, sahrane, venčanja, krštenja, zovu me u bolnice, u staračke domove.
Održim misu ujutro kao u Novom Sadu za tri sata sam kako u Subotici, pa nakon tri
sata kao u Vrbasu, pa pred veče sam kao u Beogradu. Godišnje prođem po tim
putevima po 60.000 km, po snegu. Dekanat je veličine Srbije i tu imamo 200 crkava.
U celoj provinciji sada imamo 30 sveštenika i jednog vladiku. U crkvi ponekad ima
samo 20 ljudi. Teritorija je velika a ljudi ima malo. Duša mi je presrećna kad vidim da
je na misu došlo 100% ljudi.
MS: Vaša poruka ljudima u starom kraju.
JR: Rekao bih da je naš život kao kamen bačen u vodu. On nestane na
površini, još se prave talasi u obliku prstena, i šire se. I naš život kada nestane,
ostaće naše ideje, nade, vera; naš karakter se širi u porodici, u narodu. Naš narod je
primio divan plamen vere, nade i ljubavi, karakter naših predaka. Trebalo bi da i mi
da nosimo ovu upaljenu baklju i predati je našoj deci da bi je nosili narednih
100-200-300 godina a pobožnošću i poštovanjem. To smo dobili treba ga još više
dati.
Srce treba napuniti sa Bogom, tada prljavština neće imati mesta. Kad je Bog u
našem srcu – zle stvari ne mogu da uđu u njega i ne mogu nam ništa naškoditi. I
lađa neće potonuti dok u nju ne uđe voda!
„Gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda.“ (2.Kor 3,17)