Ekumenski zbornik 2006/07

zbog toga bi trebalo da se izbegava latinska reč „subsistere“ (približno: opstajati u
nečemu), jer značenje „supsistencije“, koje 2. Vatikanski koncil nije uzeo u obzir!, u
sebi ne sadrži samo „opstajati u sebi samom“ već i „osnov za život“ ili
„egzistencijalnu sigurnost“, takoreći materijalnu nezavisnost. Po Luteru je Crkva
„stvorenje (tvorevina) Reči Božije“; može se takođe reći: „oruđe Svetog Duha“. Već
pre 16. veka je bilo jasno da se suštinska reformacija (suštinsko reformisanje) može
podrediti samo neposredno Hristu („solus Christus“) – tako je 1452 pisao Martin
Lupak (Lupac), jedan od administratora utrakvističko (oni koji su pri Večeri
Gospodnjoj davali i hleb i vino)-husitske crkve u Pragu, u svome pismu najvećem
filozofu i teologu njegovog vremena, Kardinalu Nikolausu Kuzanusu (Nicolaus
Cusanus): „Ni kardinal, ni ceo svet nas ne mogu odvojiti od katoličke i apostolske
Crkve (sc. veroispovesti), jedino Hristos koji drži Davidov ključ.“ (Amadeo Molnar,
L’évolution de la théologie hussitie, in: RHPhR 43/1963, 133-171/158)
„Jedno krštenje“ koje je i pre Sibiua bilo posebno istaknuto, nema posledice
samo za „jedinstvo Duha“ u Crkvi, već i za celokupni ljudski život: „Kroz veru u Hrista
Isusa, svi ste Božiji sinovi (i Božije kćeri). Jer, svi vi koji ste se u Hrista krstili, u Hrista
se obukli. Nema više Judejin – Grk, rob – slobodnjak, muško – žensko, jer ste svi
’jedno’ u Hristu Isusu.“(Galaćanima 3,26ff) – ovo se ponavlja kod Jirgena Habermasa
(Jürgen Habermas) „u ideji (misli) o ‚zajednici komunikacije bez vladavine’“ (?) (W.
Huber, 64)
Svest o tome da hrišćanske crkve i konfesije, nikako jedne protiv drugih već
samo jedne sa drugima, mogu da budu verodostojni svedoci Evanđelja, je enormno
porasla za vreme diktatura.“ (W. Huber, 1, 18) – „Hrišćanski mirovni angažman ... je
doprineo tome da se slomi (prevaziđe) zakonitost osvete i u duhu pomirenja
savladaju tzv. ‚krvna neprijateljstva’ (kao npr. između Nemaca i Francuza). (W.
Huber, 21) – „Svi mi, koje je ekumensko svedočanstvo iz Teze-a (Taizé) ohrabrilo i
inspirisalo, ćemo svetlo predusretljive ljubavi nositi i dalje, takođe i u našem
ekumenskom delovanju (ophođenju). (W. Huber, 184)
Nemački evangelički ekumenista (ekumeničar, teolog ekumenizma) Rajnhard
Friling (Reinhard Friling) piše o današnjoj ekumenskoj situaciji: „Različite predstave
jedinstva crkve su najveća prepreka za jedinstvo crkve.“ (U veri jedno – u crkvama
podeljeni? Vizije realistične ekumene, 2006, 74) Papa Benedikt XVI ima primetan
strah za svoju crkvu, strah od ’ekumenskog divljeg rasta, haosa, samovolje i
propadanja crkve’ a osim toga i od gubitka sadržaja vere (’deficita’); on nije slučajno
upravo pre početka sabora u Sibiu „ispalio upozoravajući pucanj“ i nije ciljao samo na
kardinale kao što je Valter Kasper (Walter Kasper) (sa čime su ovi u Sibiu postupali u
duhu hrišćanske slobode), ali možda ni sebe nije isključio: Kao profesor teologije,
Jozef Racinger (Joseph Ratzinger) naime „1964 nije govorio o jedinstvu crkve samo
u pogledu na pravoslavne crkve i pri tome jedinstvu ’crkve ostaju i postaju jedna
Crkva’“ (in: Reformatio 13, 1964, 105 – citat od R. Frilinga, 30)! U smislu njegove
prve Enciklike „Bog je ljubav“ moglo bi mu se suprotstaviti sa 1. poslanicom
Jovanovom 4, 17f: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah.“ (up.
Aung San Suu Kvis Konstatacija da ne korumpira moć nego strah!) – „Ali ipak svuda
postoji još više konfesionalne samodovoljnosti i straha od ekumene nego hrabrosti za
približavanje jednih drugima i za saradnju. Tu ...(Božiji narod) mora jednostavno da
radi ono što spaja (ujedinjava).“ (R. Friling, 75) Oskar Kulman (Oscar Cullmann) teži
za „jedinstvom ne uprkos različitosti“, „nego preko harizmatične (sc. darovi i
sposobnosti u zajednici koje Duh Božiji, dakle Duhom dane) različitosti svih
konfesija.“ (R. Friling, 188 – citat O. Kulman, Jedinstvo kroz različitost, 1986, 8)