Ekumenski zbornik 2006/07

„Ekumenska povelja“(Charta Oecumenica) – osnova za Sibiu – „iako ne nudi
nikakav prolom (proboj) kod starih kontroverznih dogmatskih pitanja, ali nudi
mogućnost pokretanja ako crkve potpisnice ispune sve na šta su se obavezale...“ (R.
Friling, 174) da prevaziđemo samodovoljnost i da otklonimo predrasude, da tražimo
međusobne susrete i da jedan za drugoga stojimo na raspolaganju; (Ekumenska
povelja 3) „da na svim nivoima crkvenog života zajednički delujemo tamo, gde su dati
preduslovi a gde se tome suprotstavljaju razlozi verovanja ili veće svrhovitosti; da
branimo prava manjina, te da doprinosimo razgrađivanju nesporazuma i predrasuda
među većinskim i manjinskim crkvama u našim zemljama.“ (Ekumenska povelja 4)
b) Sveta crkva:
„Crkva kao congregatio sanctorum (zajednica svetih, pogledaj Apostolikum)...
Zajednica osoba koja se konstituiše kroz permanentno naveštanje Evanđelja rečju i
delom“ (R. Friling, 29 up. Ekumenska povelja 2). Prema NZ su svi koje su Jednim
Gospodom posvećeni (up. Jevrejima 2,11), „pozvani da budu sveti“ (Rimljanima 1,7;
1. Korinćanima 1,2) – „ako ostanete utemeljeni i čvrsti u veri i nepokolebljivi u nadi
evanđelja“ (Kološanima 1, 23). „Prinosite svoja tela na živu, svetu, Bogu ugodnu
žrtvu, da to bude vaše duhovno (ili: razumsko) služenje Bogu. I nemojte više da se
saobražavate ovome svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma...“
(Rimljanima 12,1f)
Osvrt Luke na prvu zajednicu u Jerusalimu, iako je on idealizuje, u nastavku
evanđelja potvrđuje da se Večera Gospodnja – Euharistija nalazila u centru
zajedničkog života „svetih“: „Oni se posvetiše apostolskom učenju, zajedništvu,
lomljenju hleba i molitvama... 44 A svi koji su poverovali bili su zajedno i imali sve
zajedničko. Prodavali su svoja dobra i imovinu i delili svima, kako je kome bilo
potrebno. Svakog dana su se istrajno i jednodušno okupljali u Hramu. Po kućama su
lomili hleb i zajedno jeli radosnog i iskrenog srca. Hvalili su Boga...“ (Dela apostolska
2, 42ff). „Svi koji su poverovali, bili su jedno srcem i dušom. Niko nije govorio da je
nešto od njegove imovine samo njegovo, nego im je sve bilo zajedničko... 34 Niko od
njih nije oskudevao, jer svi koji su posedovali zemlju ili kuće, prodavali su ih i donosili
novac od prodaje, pa ga stavljali apostolima pred noge. Od toga se onda svakom
davalo koliko mu je trebalo.“ (Dela apostolska 4, 32ff – up. 36 primer Josifa Varnave)
Kod spora Pavla sa zajednicom u Korintu (1. Korinćanima 11, 17-34) ne
postaje samo jasno da upravo kod Večere Gospodnje (20 – „Gospodnje trapeze“
10,21) nastaju „razdori“ i „razlike“ (11, 18f). Večera Gospodnja se slavi u okviru
agape-a – obroka ljubavi, dakle u potpunosti se shvata kao izraz životne zajednice;
zato siromašan ne treba da gladuje (21), „slabi brat za koga je Hristos umro“ (8,11).
„Ili prezirete Božiju crkvu (sc. „telo Hristovo“) i postiđujete one koji nemaju?“ (11,22)
„Delite sa svetima koji su u oskudici; budite gostoljubivi.“ (Rimljanima 12,13) Ne
govori slučajno Pavle često o „međucrkvenoj dijakoniji“ „za siromašne među svetima
u Jerusalimu“ (Rimljanima 15,25,26, 31 up. 2. Korinćanima 8,4; 9,12) koristeći reči
služba (diakonia), učešće (koinonia), sakupljanje pomoći. „Što se tiče sakupljanja
pomoći za svete, kao što sam naredio galatijskim crkvama, tako i vi činite. Svakog
prvog dana u sedmici“ (1. Korinćanima 16, 1f) – koji je kasnije nazvan „dan
Gospodnji“ (Otkrivenje 1,10), to znači dan kada se slavila Večera Gospodnja – „neka
svako od vas ostavi na stranu koliko može...“ (1. Korinćanima 16,2). Justin Martir
opisuje euharistiju i završava sa „davanjem i primanjem...: svako dobija svoj deo od
posvećenog (sc. hleb, vino i voda); i onima koji nisu prisutni odnose dijakoni. –
imućni koji su dobre volje daju prema svojoj proceni šta svako hoće i ono što se
sakupi se poverava starešini (upravniku) (tj. episkopos); ovaj onda time pomaže