Ekumenski zbornik 2006/07

svetskog saveza sa Baptističkim svetskim savezom 1973-77, citat od G.Wainwrighta).
Kvalitativno značenje katoliciteta je ponovno otkriveno na kraju 19. veka.
Otkrio ga je Dr. H. Bavinck (1888) u smislu „posvećenja cele zemaljske stvarnosti“.
Takođe „svaki oblik života ... mora biti uslovljen Rečju Božijom“; sve mora biti
stavljeno u odnos sa carstvom Božijim koje sve prožima prosuđujući i obnavljajući.
(prema H. Berkhof, 20f).
Principi katoličkog ekumenizma i stalne reforme je opisao Yves Marie Congar
1937 u svome delu „Podeljeni hrišćani“ („Chrétiens désunis, kasnije većinom
déjoints/seiuncti, oslanjajući se na Marko 10,9 „Ono što je Bog sjedinio neka čovek
ne ‚rastavlja’.“) „Po njemu je katolicitet osobina Crkve, ‚zahvaljujući kojoj u harmoniju
ulazi stvarnost različitosti u njoj sa stvarnošću jedinstva’.“ (citat H. Berkhof, 24)
Biblijska osnova je Hristos kao „punoća“ (pleroma) u kojem je „sve na
nebesima i na zemlji“ spojeno (Efescima 1,10). „Ovaj katolicitet je prisutan u
Rimokatoličkoj crkvi, ali je on tamo istovremeno“ ’u procesu aktualizovanja’.
Jednostrani zaključci iz „stvarnog duhovnog iskustva“ koje je Luter razvio iz „sola
gratia“ a Kalvin iz „soli Deo gloria“ „jer je bio (su bili) odeljeni od punoće Crkve“ – iz
toga se mora ponovno steći iskustvo ... u celokupnom telu univerzalne Crkve (H.
Berkhof, 25). Što se tiče Rimokatoličke crkve: „’mora se ispravno prepoznati da ona
još nije potpuno katolička’ (H. Berkhof, 26) Kongarova (Congar) Knjiga je takođe
izazvala i „strah i otpor. Sveta služba (officium)“ je 1949 ukazala na to „da se o
„verskim dobrima“ odvojenih ne može tako govoriti ‚da im se čini da njihov povratak
može da da crkvi nešto suštinsko, što joj je do sada nedostajalo’.“ (H. Berkhof, 27 –
‚Ecclesia Catholica’) Paralele ka najnovijim veronaučnim dokumentima nisu slučajne,
i kad je zahtev 2. Vatikanskog koncila za povratak, prema Y.M. Congaru zamenjen
kvalitativno drugačijom „ekumenskošću“.
Merodavna je biblijska ideja ’punoće Hristove’, kako je nalazimo u Efescima 4,
13: „dok sve ne dođemo do jedinstva u veri i spoznaju Sina Božijeg, do savršenog
čoveka, do pune mere Hristovog rasta.“
Osnovnu misao ne treba shvatati moderno organsko-biološki, već izraelitsko
korporativno (H. Berkhof, 58). „Moć dela koje je Hristos završio jednom za svagda i u
koje smo mi uključeni kroz kršenje, je Crkva, to je prostor gde Hristos proročkiuzorno
uzdiže svoju milostivu vladavinu.“ Njegova vladavina uvodi „proces rasta“ u
kojem se radi o tome da ova važeća vladavina aktualizuje u što većem broju oblasti
našeg života i delovanja – a protiv vladavine moći sveta i tradicija ljudi ovog sveta“
(interpretacija samog H. Berkhof-a). Istina je jednina. (Istina je u jednini!). Ako
govorimo sa Kalvinom, ona je osoba govorećeg Boga, „Dei loquentis persona“, koja
stvara svet i spasonosno se odnosi prema njemu. (H. Berkhof, 72f) „Sve istine imaju
svoj smisao samo kao mostovi između jednog Boga i ljudskog srca koje se slaže sa
time da Ga voli. (pogledaj Deuteronomium 6,5 u vezi sa 6,4!“ – H. Berkhof, 74).
Pred „katolicitetom kao zadatkom i ciljem“ „ćemo onda morati da se pitamo: U
kojoj crkvi je Hristova milostiva vladavina nad srcem i životom, rasuđivanjem i delima
najviše napredovala? Gde je odricanje moći najjasnije?Gde je međusobna ljubav i
ljubav „naprema van“ najveća? Gde su darovi milosti najrazvijeniji? Gde je postignut
najviši stepen samostalnosti i izražavanja službe?“ (H. Berkhof, 85) Crkva može uvek
da bude samo „učenica, sluškinja, ili prema Kalvinu služeća „majka“ (Institutio
IV,1,1+4), ali nikad ne može da bude „učiteljica i sa-gospodar“, isto kao što ni
tradicija ne stoji iznad Svetog Pisma, već je samo prva interpretatorka (tumač) i
posrednica autoriteta Pisma. (anglikansko shvatanje, prema: H. Berkhof, 95). Učenje
Karla Barta o izabranosti iz milosti za spasenje koriguje Kalvinovu učenje o dvojnoj