Ekumenski zbornik 2006/07

u čistoti naše vere, kanonske doslednosti i vernosti Svetom predanju Crkve
pravoslavne.
O ekumenizmu u okviru SPC se govori na intelekualnom nivou, postoji
podeljen stav da je dobro što naši predstavnici po povratku sa ekumenskih skupova
ne pišu i ne objavljuju u crkvenoj štampi ili sa velikom distancom govore o temama i
stavovima prema ujedinjenju hrišćanskih religija, deo pravoslavnih zastupa stav da
nema izdaje pravoslavlja i da je to je jedinstvo saradnje, mali broj ljudi smatra jeresju
sve ovo, ali i veliki broj indiferetno ćuti, ali se od SPC kao većinske crkve na
prostorima Srbije/Vojvodine očekuje učešće da predstavlja pred Svetskim savezom
crkava sebe i manjinske verske zajednice sa ovih prostora.
U tom smislu prisustvo pravoslavnih može biti shvaćeno kao problem. Da li
ono prdstavlja, pritisak ili uticaj modernizma ili pak izraz nastojanja da se ne bude
drugačiji?
Ne ulazeći u detaljno obrazlaganje ovakvih ideja, treba reći da one nemaju
dublje utemeljenje i da više podstiču i stvaraju probleme nego što su u funkciji
njihovog prevazilaženja i uspešnog rešavanja.
Ipak, ekumenizam ima perspektivu. Takvoj tvrdnji u prilog govore i modeli za
njegovo ostvarenje autora Roman Miza u knjizi “Izazovi i problemi ekumenizma”
( koja je u rukopisu). Katolički model je organsko jedinstvo, jedinstvo saborno ili
koncilno je model pravoslavnih, a protestanti zagovaraju model jedinstva u
usklađenim razlikama.
Katolički model jedinstva stavlja naglasak na sličnosti, a ne na razlike, u
odbacivanju jednobraznosti i prihvatanju pluralizma u liturgiji, duhovnosti, tradiciji i
organizaciji.
Pravoslavni model sabornog jedinstva koji odbacuje ideju o nepogrešivosti
pape i na njegovo mesto stavlja episkopski sabor. Prema tom modelu zajedništva,
crkve poseduju najviši autoritet u pitanjima vere i hrišćanskog života.
Protestanski model, jedinstva u razlikama koji predstavlja specifičnu varijaciju
katoličkog modela uz isticanje vrednosti tolerancije i poštovanja međusobnih
različitosti verskih zajednica.
Autor nudi i četvrti model jedinstva, postupnog približavanja koji podrazumeva
da se ekumenski pokret u stvarnosti najlakše može ostvariti kroz seriju konkretnih i
delimičnih mera. Rešenja ima, ističu zagovornici ekumenizma.
Važno je da se ekumenski pokret ne sme zloupotrebiti ni u jednom obliku, od
strane dominatne religijske zajednice, ili drugih prisutnih verskih zajednica ili države.
U pokušaju da dam odgovor na kompleksno pitanje koje ima svoju aktuelnost i
predstavlja sociološki relevantnu temu u savremenom društvu, perspektive
ekumenizma kao novog društveno-religijskog pokreta u Srbiji/Vojvodini dolazim do
pitanja koliko je istina o sebi ista onda kada sebe predstavljamo drugima i kada
govormo među nama ?
Kada je reč o ekumenizmu, vrednosna neutralnost ne sme i ne može se
izjednačavati sa ravnodušnošću. Ekumenizam je pre svega ideja koja u zbližavanju,
ujedinjavanju, toleranciji i uvažavanju drugog i njegovih posebnosti prepoznaje i
pronalazi put i način da se unapredi društveni život savremenog čoveka. Svaka
prinuda suštinski je nespoiva sa idejom ekumenizma, kao što je to i zauzimanje
apriorno negativnog stava koji je u najvećem broju slučajeva rezultat straha,
nerazumevanja i međusobnog nepoverenja. Sažeto u jednoj rečenici mogli bismo da
kažemo da ekumenizam nije nužan, ali njegovo ostvarivanje, napor da se on pretoči
u konkretnu i živu čovekovu aktivnost sasvim sigurno doprinosi uspostavčjanju